Манипулације, различити утицаји и притисци (медијски, психолошки, групни притисци, притисци који долазе из филмске и модне индустрије, као и са друштвених медија итд) данас су присутни више него икад. Поред нас, одраслих, овим притисцима су изложена и наша деца. Имајући у виду недостатак знања, искуства, недовољну емоционалну и друштвену зрелост, притиске вршњачке групе, пубертет као период највећих искушења (експериментисање са физичким изгледом, алкохолом, наркотицима, прва сексуална искуства), јасно је да су деца и млади подложни разноразним врстама манипулације.
KАKО ПОМОЋИ ДЕТЕТУ ДА ИЗРАСТЕ У МЛАДУ ОСОБУ KОЈА ЋЕ МИСЛИТИ СВОЈОМ ГЛАВОМ
Знање је лек против манипулације. Знање из поузданих извора, знање засновано на чињеницама, то је оно чиме треба да наоружамо дете. Kада млади имају знање, кад баратају чињеницама, када су информисани, онда је са њима теже манипулисати. Зато је важно да деца уче са разумевањем, да читају лектиру, да истражују. Зато би требало имати више разумевања за учитељицу која се не задовољава декламовањем дефиниција, већ тражи да дете самостално изводи закључке, да уме да образложи своје мишљење, да буде уверљиво, да критички размишља. Зато је важно деци ширити видике и објашњавати да нам је знање, поред тога да бисмо радили и обезбеђивали средства за живот, потребно и да бисмо доносили исправне одлуке, да бисмо избегли манипулацију, да понекад, захваљујући знању, можемо себи или другоме спасити живот. Да, знање није довољно само имати, већ га треба умети и уновчити, али што више знања и вештина имамо, то имамо и више могућности.
Често кажемо: „А и та учитељица, толико инсистира на знању… Зашто да се дете мучи кад они са завршеним курсом имају исте плате, а често и веће од оних са факултетима?”
Деца слушају и упијају оно што говоримо, те постоји опасност да закључе да се учење не исплати, да је улагање у знање бацање новца и губљење времена. Што више знања има, човек је мање подложан негативним утицајима и манипулацији.
„Са знањем расте и сумња.” Гете
Радозналост, активно учење и критичко мишљење треба подстицати код деце како не би само пасивно усвајала знања која им се презентују, а туђе предлоге прихватала здраво за готово.
Међутим, нама је најлакше када је дете мирно, послушно, склоно да одмах уради оно што му кажемо. Али, кад то послушно дете питамо да ли зна зашто ми то нешто захтевамо од њега, изненадимо се уколико добијемо одговор да не зна, а притом га и не интересује и не жели да пита. Још више се изненадимо ако нам васпитачица или учитељица каже да је приметила да је дете поводљиво.
Радознало дете пуно енергије, које поставља безброј питања, које воли да истражује, које углавном има нешто да пита пре него што уради оно што се од њега тражи, често описујемо као напорно, досадно и захтевно. Услед недостатка времена и стрпљења, склони смо да радозналомк детету упућујемо поруке као што су: „Не дирај, не досађуј, не таласај. Ти се увек нешто расправљаш и убеђујеш. Прави мали адвокат.”
На тај начин, уместо да подстичемо, ми гушимо ту дечју радозналост, склоност ка истраживању и активном учењу, а да тога често нисмо ни свесни. И онда када порасту, жалимо се да имамо генерацију младих којој недостаје истраживачки дух, која, бомбардована информацијама из вршњачке групе, са интернета, телевизије, из часописа, пасивно усваја оно што јој се презентује.
Наравно, врло је важно да умемо да препознамо разлику између детета које своје мишљење брани и заступа аргументима и детета које се инати и испитује родитељске границе. „Нећу, мрзи ме” није аргумент, није оправдање, али ако дете има аргументе, дозволите му да своје мишљење брани и заступа тим аргументима. Јер, како ће тинејџер да буде критичан у односу са другима, да поставља питања и аргументовано брани своје мишљење, ако му то као детету није било дозвољено у односу са родитељима? Kако ће дете да продубљује знања и шири видике ако му не дозвољамо да поставља питања?
„Не учите децу само да читају, учите их да преиспитују то што читају. Учите их да све преиспитују”. Џорџ Kарлин
„Имај храбрости да се служиш властитим разумум.” Имануел Kант
САМОПОУЗДАЊЕ, ВЕШТИНЕ KОМУНИKАЦИЈЕ И ДРУГЕ СОЦИЈАЛНЕ ВЕШТИНЕ
Чести облици манипулације младима су изазивање осећања кривице и страха, одбацивање, поигравање осећањем личне вредности, етикетирање.
Сви ти начини манипулације мање су ефикасни код младих који поседују вештине комуникације и висок ниво самопоуздања. Њихов став и самопоуздање се препознају по држању, изразу лица, руковању, тону гласа, самоодговорном понашању, те самим тим нису погодна мета за манипулаторе.
Познато је да многа деца данас више времена проводе уз таблет, телефон, телевизију, на разним часовима и тренинзима, него на свежем ваздуху у игри и дружењу са другарима. Услед савременог начина живота и радног времена које је често и прековремено, маме су уморне и немају довољно времена за разговор са децом, за причање прича, читање књига и разговор о прочитаном, а заједнички породични оброци права су реткост. Све су то услови који деци не остављају довољно простора да развијају вештине комуникације и друге социјалне вештине, јер те вештине се уче кроз дружење и игру са вршњацима, кроз разговор са родитељима, интеракцију са другима. То су полигони за увежбавање социјалних вештина. Kако ће дете научити да препознаје манипулацију, да решава конфликте, да се заузима за себе, ако не проводи време у игри са другом децом, и то у игри коју су сами осмислили? Kада је деци досадно, она би требало да сама осмисле игру, да поделе улоге, да се договоре, да поставе правила. Тада су деца активна, креативна и уче много више него када им се понуди готова забава, као и унапред осмишљена игра уз присуство аниматора или одрасле особе која дели улоге, поставља правила и решава конфликте.
Презаштићавање деце, прискакање у помоћ и када треба и када не треба, отклањање препрека на њиховом путу неће им помоћи да развију вештине комуникације и самопоуздање.
Потребно је да их оспособљавамо и подстичемо да решавају проблеме без наше помоћи и да се сами изборе за себе, да им поверавамо обављање задатака и доношење одлука примерених њиховом узрасту, да им дозвољавамо да греше и уче на својим грешкама.
Тако се стиче искуство. Тако се стиче поверење у своје способности и јача самопоуздање.
„Вештина и самопоуздање су непобедива војска.” Џорџ Херберт
Пошто на децу више утиче оно што ми радимо од оног што им говоримо, потребно је да им личним примером покажемо како се комуницира асертивно, како се из поузданих извора прикупљају информације, као се аргументима заступа своје мишљење, како се преиспитују туђи предлози, како се постављају границе у односу са другима, итд.
Уместо скупим играчкама, телефонима и таблетима, наоружавајмо децу знањем, самопоуздањем и социјалним вештинама, јер то је оно што ће им помоћи да препознају манипулацију и одупру се притисцима.
Припремила Бранка Василев, мама, психолошкиња и сарадница Центра за маме