Шта је све потребно нашем школству да би било боље? Много промена, слажу се и стручна јавност и родитељи. Нас је занимало шта о томе кажу наши стручњаци који раде или су радили са генијалцима – у Менси, Петници и Математичкој гимназији, као и чланови домаћег ПИСА тима. Ово су њихови одговори о томе куда треба да иде српско школство.
Иако је стар неколико година, овај текст који је објавио дневни лист Блиц је и даље актуелан.
РАНКО РАЈОВИЋ: Пустите децу напоље
Као главну ставку коју треба променити, др Ранко Рајовић, извршни директор Менсе Србије и аутор чувеног НТЦ-а, програма са специјализованим системом учења, истиче управо начин учења.
– Деца и даље уче репродуктивно и већину наученог градива забораве након две, три недеље. Приоритет им је оцена, а знање не умеју да употребе. А функција школе треба да буде потпуно другачија – наглашава Рајовић.
Проблем који истиче Рајовић је тај што деца све више времена проводе код куће за компјутером. Око 10 одсто то чини и више од два сата дневно. То све доводи до тога да им школа постаје све мање интересантна.
– У таквим околностима њихов мозак прима велики број информација и деца постају заробљеници виртуелног света – прича Рајовић.
Он наводи да је употребно знање наших ђака испод просека, што нам је показало раније учешће на највећем међународном тестирања ученика – ПИСА тесту.
Како би се деца развила, а самим тим одвојила од компјутера, потребно је да се – крећу.
– По мени, деца би требало да имају физичко сваког дана. Покрет формира мозак и од кретања зависи како ће се дете развијати – каже Рајовић, и додаје да се мозак развија до 12. године.
Према његовим речима, ово су важне промене, али њихов учинак можемо видети тек за пет до десет година.
СРЂАН ОГЊАНОВИЋ, некадашњи директор Математичке гимназије у Београду: Забранити учење напамет, ИТ је будућност
И Огњановић, као и Рајовић, каже да потпуно треба променити начин учења и забранити учење напамет.
– Деца треба да уче комбинаторно-логички. Потребно је да знају да реше одређене проблеме, рецимо, не морају да знају годину када се десила нека битка или колико је дубоко неко језеро, већ да знају аналитички да приступе неком догађају, као на пример како би се развијала земља или свет да је завладао Хитлер. Сва деца сада имају телефоне и годину лако могу да нађу на интернету. Уче фотографски и знање забораве након сат, два, или чак након тог часа. Морају да размишљају креативно – каже Огњановић.
Према његовим речима, Србија има изузетно талентовану децу у ИТ сектору и потребно је увести модерне технологије.
– ИТ је будућност у свету и управо највећу зараду од извоза Србија је створила на ИТ сектору и мислим да је то правац у којем треба да се иде – каже Огњановић.
Огњановић додаје да реформе морају почети и из самог образовања будућих професора кроз разне обуке.
– Тако ће занимање наставника бити подигнуто на виши ниво, а професорске факултете уписиваће најбољи студенти. Затим ће своје знање преносити на своје ђаке. Ми смо врло дуго лоше радили у просвети и за промену треба времена и стрпљења. Најбитнији проблем који морамо да решимо јесте одлазак ђака из земље – закључује Огњановић.
Као основни проблем у нашем школству, Огњановић наводи и недостатак новца.
ВИГОР МАЈИЋ, бивши директор, сада саветник Истраживачке станице Петница: Пре свега аутономија школа
Мајић, који ради са талентованом децом, сматра да је најважније школи дати аутономију.
– То подразумева да школа може релативно самостално да бира наставника, прати и оцењује њихову успешност, да може да располаже одређеним средствима и слободно одлучује о њиховом коришћењу и слично – каже Мајић.
Он подсећа и да су такву самосталност школе у Србији имале до деведесетих година и да „никаквих озбиљнијих проблема није због тога било“.
Да би поново дошло до тога, он предлаже аутономију по којој ће школе имати права и да самостално управљају финансијским средствима, висином плате наставника, начином како ће и под којим условима набављати уџбенике, организовати екскурзије, обнављати учила…
– Таква школа може комбиновати или раздвајати предмете, називати их како год жели, производити своје уџбенике… Таква школа сама бира своју управу и директора, може запослити или отпустити наставника ако нађе бољег, ученицима може понудити различите важне додатне активности као што су додатно усавршавање језика, обука за вожњу, додатне здравствене услуге и размена са школама у иностранству – предлаже Мајић.
У складу с тим, он сматра да школе треба да имају и слободу да испробавају различите начине извођења наставе, дужину трајања часова, годишњи распоред активности, механизме оцењивања, замену уџбеника другим изворима информација… и то без мешања државе и разних административних органа.
Он се прибојава да ће, ако се нешто озбиљно и крупно не промени, државне школе бити у веома лошем положају.
– Кад говоримо о школама, увек се дискутује о малим променама, јер већина не верују да су крупне промене уопште могуће. Имам утисак да једине озбиљне иновације у нивоу основних и средњих школа данас могу учинити приватне школе и да се неминовно приближавамо времену када ће број квалитетних државних школа бити мањи од броја квалитетних, али релативно скупих и не свима доступних приватних школа – закључује Мајић.
АЛЕКСАНДАР БАУЦАЛ, члан српског ПИСА тима: Није све само диктирање и дисциплина
Др Александар Бауцал, професор на Филозофском факултету и члан српског ПИСА тима, сматра да су у школству потребни нови курикулуми који треба да обезбеде да наставни програми буду што савременији.
– Деца у Србији знају пуно, али не и то знање да примене, што и показују резултати ПИСА тестирања који су слабији него што смо очекивали. Ова тестирања управо испитују функционално знање и како доћи у проблемској ситуацији до решења, где се деца теже сналазе – прича Бауцал.
Као другу ствар коју треба променити, Бауцал наводи унапређивање факултетског образовања будућих професора и наставника.
– Поред стручног знања, потребно је појачати и педагошке, психолошке и методолошке компетенције. Они су припремљени за дисциплину, али их треба унапредити да буду и одлични наставници, што у савремено доба подразумева и подршку у учењу, увођење нових сложенијих облика учења и пројектне наставе – каже Бауцал.
За наставу Бауцал каже да би требало да буде тематска и да треба увести заједничке часове, на којима ће више наставника бавити заједничким темама, што ће деци олакшати повезивање појмова, али и примењивање стеченог знања.
На таквим, савременијим часовима, како каже, не би требало да присуствује више од 15 до 20 ученика, јер се све преко тога претвара у обично предавање.
Као и Мајић, и Бауцал се залаже за аутономију школа и наставника, али на њихову одговорност и по цену учинка.
– Када би се нека школа потрудила да уштеди око 20 одсто, рецимо на струји, она би тај новац могла да улаже у школске пројекте, унапређивање наставе или услове за ученике које до тада нису имали – каже Бауцал.
Мирослава Бркић
Извор: Блиц