Једна недавна сцена из вртића подстакла ме је да седнем и напишем овај текст намењен родитељима и свим заинтересованима за питања мотивације деце (али и одраслих)…
Знате и сами да када одете по дете у вртић, васпитачице увек укратко испричају како је дете јело, спавало и какило. Када сам ишла по свог сина, неколико пута ми се десило да чујем како једна мајка, након што је васпитачица пренела позитивне утиске о понашању детета тог дана, говори својој ћерки како ће јој купити чоколадицу и чоколадно млеко зато што је била тако добра. Али та мајка није била усамљени случај – и многе друге маме или баке поклањале су деци слаткише јер су деца лепо јела у вртићу или какила у ношу. И мада ће се сигурно многи запитати чега има лошег у награђивању понашања која желимо да учврстимо код особе, одмах ћу рећи да:
а) постоји више облика награда, као и да
б) људе можемо мотивисати и без награда или казни.
Да бих поткрепила ове тврдње, ослонићу се на теорије мотивације које су доминирале у психологији последњих сто година.
Почетком 20. века у психологији се устоличио бихејвиоризам. Као што и само име говори, психолози су изучавали понашање људи (чешће животиња), пратећи како реагују на одређене стимулусе. О чему они размишљају, како доживљавају те стимулусе и како се осећају, бихејвиористе није занимало.
Управо се, према бихејвиористичким теоријама мотивације, људи подстичу на одређена понашања путем награђивања или кажњавања. Иако су зачетници бихејвиоризма у својим експериментима награђивали животиње храном, кад су људи у питању, награда не мора бити материјална – и осмех, похвала, заједничко обављање активности у којој се ужива, све то може бити награда! И што је важно, не реагује свака особа исто на исте стимулусе, те је важно утврдити шта све може бити награда за ваше дете. Тако, за неко дете бућкање у кади може бити награда, док ће за друго помагање око прављења колача бити награда, у зависности од тога у којој активности дете са радошћу учествује. Уз то, врло је важно имати широк репертоар награда, јер не заслужује свако постигнуће исти тип и степен награде.
Исто важи и за казне – забрана гледања телевизије за неког заљубљеника у ТВ може бити страшна казна, док за неког кога то не интересује, може бити смешна казна. А када је реч о степенима казне, јасно је да ситан несташлук и насилно понашање не заслужују исти степен казне. Стога је паметно унапред промислити о томе шта све може бити казна за наше дете и настојати да казна буде, заправо, логична последица неадекватног понашања јер на тај начин неће бити ни прејака, ни преслаба, нити ће „ударити” на личност детета. Тако је, на пример, логична последица разбијања чаше – сакупљање стаклића и чишћење (а знам за мноштво примера када се детету, иако је већ велико, забрани да помогне око чишћења, да се „не би повредило”, али му се зато цео дан приговара како је смотано и непажљиво).
У ситуацији када деца седну да вечерају, а све време се шутирају испод стола, логична последица није викање на њих и приморавање да буду мирни, већ би логично било дати им избор смиреним, али одлучним тоном – да се смире и вечерају са свима или да оду од стола док не разреше своју преприку како би остали могли на миру да једу. Уз то, треба да промислимо која потреба стоји иза неадекватног понашања – да ли дете покушава да привуче пажњу, да ли је љуто, те покушава да се освети или, можда, избегава неуспех, јер можда можемо да обезбедимо да добије више пажње на конструктивнији начин, да му помогнемо да проради фрустрацију или да га охрабримо, уместо да га кажњавамо.
Најважније, потребно је свести број ситуација које се кажњавају на минимум, јер је казна мање ефикасан начин мотивисања од награде, а може имати и негативне последице по самопоштовање и осећање добробити особе. Основна мана казне јесте да она делује само онда када је особа која кажњава ту. Када је „џелат” одсутан, гледаћемо да избегнемо наметнуто понашање, јер га заправо никада нисмо усвојили. Уз то, казна нам „говори” шта не треба да радимо, али не и шта треба да радимо, тако да немамо идеју о томе шта може бити алтернатива непожељном понашању. То нас може оставити збуњене и паралисане.
Као последица збуњености и осећања „заглављености”, можемо се повући, односно бирати да ништа не радимо (јер у том случају не можемо урадити нешто погрешно), што нам може постати и животна стратегија. Ако сте за неку особу чули да „избегава одговорност”, „да јој недостаје иницијативе”, „да има велики страх од неуспеха”, „да би могла, али неће”, могуће је да је у личној историји имала више искустава кажњавања, праћена обесхрабривањем у стилу: „Ма нека, пусти, ја ћу. Ионако ти то не умеш… ” (а „то” може бити прање судова, паковање рођенданског поклона, распремање собе и многе друге радње које ако се не ураде „савршено”, како само мама или тата умеју, доћи ће до смака света).
С друге стране, и награђивање може имати неке негативне последице ако се не примењује на прави начин. Истраживања су показала да награђивање активности коју дете са уживањем и радошћу обавља може довести до смањења те унутрашње, аутентичне дететове мотивације. Дакле, ако дете обожава да пева, не треба га стално хвалити и куповати му поклоне зато што лепо пева, јер је њему чин певања награда по себи. Чак и ако дете неку активност не обожава, а ми ипак сматрамо да треба да је ради (нпр., да пере зубе, једе спанаћ или уради домаћи задатак), стално награђивање, а поготово инсистирање на материјалним наградама, може имати штетно дејство. Зашто? Па јер дете, на известан начин, постане зависно од награда, те, као и у случају казне, не усваја дату вредност и понашање, већ је спремно да га испољава само ако добије награду.
Човек се онда пита: па шта радити кад казна не ваља и када и награђивање у одређеним ситуацијама не ваља?!
Према једној од данас најутицајнијих теорија мотивације, теорији очекивања и вредности, људи доносе одлуке о томе да ли ће се ангажовати или не на основу процене вредности датог циља и очекивања сопственог успеха у остваривању циља. Када кажем „доносе одлуке”, то не значи да је реч о сасвим свесном процесу промишљања и вагања, напротив, често „на прву лопту” нисмо ни свесни зашто смо у нешто кренули, а зашто се у нешто нисмо упустили. Али чињеница је да ће наше ангажовање изостати ако нам није баш стало до циља и / или ако сматрамо да нисмо способни да га остваримо. Некада нам и јесте стало, али процењујемо да је цена превисока, па не крећемо у акцију. Тако, на пример, можемо бити веома заинтересовани за неку особу, али ако процењујемо да ми тешко можемо заинтересовати њу и ако бисмо евентуално одбијање доживели као велики пораз, врло је вероватно да нећемо ни прићи тој особи. Са друге стране, ако нам је важно да се виђамо са пријатељима, али нам је у датом тренутку још важније да положимо испит и, уз то, верујемо да смо довољно способни да га положимо, велики су изгледи да ћемо одбити излазак и остати код куће да учимо. А зашто нам нешто може бити важно? Па јер нас нешто веома интересује, јер побуђује нашу радозналост! Или јер то нешто процењујемо корисним за живот, за нашу будућност. Или зато што нам је важно да се покажемо на том задатку, да нас други опазе као компетентне.
У светлу ове теорије, можемо рећи да је важно да код детета развијемо:
а) веру у сопствене способности,
б) радозналост за свет око себе.
Објашњавање тога колико је нешто важно за будућност можемо оставити за касније (тек у адолесценцији постајемо свесни шта значи пројекција будућности), а подстицање жеље да се покажемо пред другима можемо гајити у врло умереној мери. Стога, хајде да видимо како се наведене карактеристике постижу!
Да би дете себе доживљавало као компетентну особу, потребно је давати му прилике да се испроба, те награђивати га кад успе (само на почетку, док не овлада датом вештином или знањем, и то награђивати на примерен начин), а давати му конструктивну повратну информацију кад не успе. То подразумева охрабривање, подстицање да се још више труди (а не етикетирање да је „глупо” за ту активност) и давање прецизних савета (не у стилу: „Ово није било добро”, већ у стилу: „Овако би могло боље.”). Но, на првом месту, важно је да од детета не очекујемо нешто што не може, као и да не мислимо да не може нешто што заправо може (обе ствари ће га фрустрирати). Развој се дешава када пред дете ставимо задатак који је изазован – такав да га дете може решити уз доста труда или уз нашу помоћ. Ту је улога родитеља важна – да помогне детету како да приступи задатку, да га подели на делове које ће дете моћи само да реши, да га наводи како да реши задатак. Када дете овлада датом вештином или стратегијом размишљања, ми ту више нисмо потребни и важно је да пустимо дете да само обавља сличне задатке.
Довољно искустава овладавања различитим вештинама и знањима (уз неизбежне неуспехе, који нису били пропраћени критиковањем и омаловажавањем типа: „Никад од тебе ништа неће бити”, већ охрабривањем и давањем савета за унапређење) учиниће дете самопоузданом особом. Ако уз то подржавате дететова интересовања, омогућујете му да се упозна са различитим аспектима света из различитих углова и тако негујете природну дечју радозналост, све су шансе да ће дете бити мотивисано да овлада новим знањима, вештинама, стратегијама размишљања и решавања проблема. Ту је улога родитеља као модела посебно важна! Учење по моделу има далеко снажније ефекте од учења путем награђивања и кажњавања.
Стога, поведите рачуна о томе да ли су ваши принципи награђивања и кажњавања усаглашени са вашим понашањем. Ако дете кажњавате зато што много виче и уме да се агресивно понаша, а ви се сами са партнером стално свађате и бесните једно на друго, врло је извесно да казна неће „упалити”. Или ако дете „терате” да чита лектиру, а оно вас никада није видело да држите књигу у руци, опет је извесно да приморавање праћено силним „образложењима” неће уродити плодом.
Најзад, осврнула бих се и на теорију самодетерминације. Аутори ове теорије говоре о три основне потребе сваког појединца – о потреби за компетентношћу, за повезаношћу и за аутономијом. У складу са теоријом очекивања и вредности, и овде се истиче да је за сваку особу важно да се, ангажујући се у некој активности, осећа компетентно и ефикасно.
Дакле, важно је да обезбедимо деци услове да испробавају различите активности и да њима овладају и да не дозволимо да их ограничимо због нашег страха („Повредиће се!”) или због „презаштићивања” („Ја ћу, сине, немој да се ти мучиш!”). Поред тога, сви ми имамо потребу да будемо у односима са другима, да припадамо некој групи. Ако дете осећа да га родитељи (а касније и васпитачи, наставници и вршњаци) прихватају, ако су са њима добро емоционално повезани, дете се неће плашити новине и биће мотивисаније да учи и истражује. Потреба за аутономијом је посебно занимљива, јер она управо говори о нечему супротном ономе што су бихејвиористи заговарали, а то је да сваки појединац има потребу да сам управља својим понашањем, да има могућност избора и да његово понашање не одређују спољашње награде или притисци. Дакле, дете ће бити мотивисаније за учење када му дамо слободу да прави изборе (али и захтевамо да буде одговорно за последице тих избора) и када му помогнемо око планирања корака ка остварењу циљева које је само одабрало.
Наравно, то не значи да ће дете моћи да одлучује о томе да ли да веже појас у колима или не или да ли ће прати зубе или не (ако се такве ствари поставе као правила, али уз адекватно образложење, и ако и ми сами то редовно радимо, деца неће правити проблем око њих), нити да ћемо дете од две године питати за мишљење о томе да ли мама треба да промени посао или не. Али дати детету могућност да бира шта ће обући за излазак, где би желело да проведе викенд, да ли би желело да прво заврши домаћи из Математике или Света око нас и да ли купити драцену или фикус за дневну собу, сасвим је примерено.
Дакле, можемо закључити да при васпитању и мотивисању деце имамо мноштво оружја, не само награду или казну, како се често мисли. Ту су наша спремност да испратимо њихова интересовања, да уважимо њихове изборе, да их храбримо и подстичемо да испробавају нове ствари и дајемо им конструктивне савете како да се унапреде, да им будемо добри модели онога што код њих желимо да видимо и најзад – да им будемо сигурна лука у којој ће се осећати прихваћено и поштовано!
Извор: Психотерапија