Љиљана Банковачки, клинички психолог и психотерапеут из Новог Сада, дошла је на сјајну и хуману идеју – да просветним и здравственим радницима понуди бесплатно психолошко саветовање, како би помогла у спречавању или ублажавању последица „синдрома изгарања“ за које каже да су присутни у овим професијама.
На који начин наставници и здравствени радници могу потражити и добити савет стручњака ако осећају да им посао изазива превише стреса који преносе и на приватни живот, објаснила је Љиљана Банковачки за наш портал.
Како сте дошли на идеју да понудите бесплатно саветовање просветним и радницима у здравству?
На идеју су ме навеле вести и разни постови по мрежама од почетка КОВИД периода, па до данас. Окидач ми је заправо била кафа са другарицом, која ради у просвети, а која ми је рекла да је овај месец, после неколико година, добила 100% плате. Тада сам схватила да за неке групе психолошка помоћ треба да буде бесплатна, јер су стубови друштва. Међутим, има ту и личних разлога, наравно. Имам лиценце за рад и као клинички и као школски психолог. Са свим тим колегама сам радила, па познајем обим њиховог посла, позитивне и негативне стране.
Сматрам да су послови медицинара и просветара изузетно одговорни за једно друштво и државу – једни морају да се побрину да нас спреме за живот (просвета), а други да нас донесу на овај свет и сачувају нам овај један живот (здравство), па је јако важно да су они доброг менталног здравља.
Шта је то „синдром изгарања“ и колико је он присутан у наставничкој професији?
Синдром сагоревања на раду (тзв. burnout) је последица дуготрајних емоционалних и интерперсоналних стресора који су повезани са радним местом. Синдром сагоревања на раду је најпре примећен код медицинског особља (код запослених на психијатрији и на одељењима интензивне неге болесника, код хирурга), а касније и код других професија, па тако и код наставника и учитеља.
Јавља се код особа које су континуирано, кроз дужи временски период биле изложене ванредним психосоцијалним стресорима на радном месту. Може да настане и онда када особе посвећене свом послу схвате да њихово жртвовање није било довољно да би се постигли жељени циљеви.
Како да препознамо да смо „сагорели“:
− физички симптоми – дуже време осећамо замор, малаксалост, хроничне неодређене физичке болове, главобољу, имамо болове у леђима, несаницу, стомачне тегобе;
− симптоми везани за понашање: надражљиви смо, нервозни, стално напети, импулсивно реагујемо, често се љутимо, веома често користимо алкохол или дроге, имамо проблем у партнерским односима или на послу;
− когнитивни и афективни симптоми: преосетљиви смо, затворени, осећамо претежно тугу, песимизам, беспомоћност, безнадежност, осећај губитка, снижено смо расположени, имамо недостатак пажње и концентрације.
За наставничу професију нека истраживања кажу да спада у једну од најстреснијих. Због чега је то тако?
Не бих се сложила да је то најстреснији посао. Мислим да се контролори лета и даље воде као највише ризични. Међутим, просветарски посао је племенит, а ми смо га данас окренули наглавачке. Наставник и професор више немају ауторитет, нису више онолико цењена струка. Деца више не устају са столица да поздраве наставника када уђе у учионицу. Добити њихову пажњу када уђете је јако тешко, јер деца, нормално, разговарају између себе, па је галама. Верујем да им је стресно и због инклузије. Треба да раде на две стране истовремено, различитим темпом, а желе свима да пренесу знање. С родитељима није сваки пут могуће успоставити пријатан савез, ради добробити детета.
Све је изазовније радити са децом, јер ми родитељи имамо све мање времена да с њима разговарамо (због дужине радног времена), а ту је и велики утицај интернета и друштвених мрежа. С друге стране имамо и високе критеријуме неких родитеља, док негде имамо и тешке економске и породичне ситуације. Школа је само место где се многи проблеми манифестују, а наставници/професори су ту да што боље одреагују на њих. И деца и родитељи са којима је теже сарађивати су сигурно у мањини, али као и раније – има их бар 3-5 у сваком разреду. Вршњачког насиља је све више, дешава се у школама, па је на просветним радницима да то решавају уз родитеље. Многи ми се жале да је тих ситуација на дневном нивоу.
Међутим, као и раније, није свим просветарима то стресно. Неко је отпорнији, неко мање отпоран. У свакој професији има нас разних, исто као и родитеља и деце, а ја се обраћам онима који желе психолошку помоћ – могу то бити тренинзи асертивне комуникације, јачање самопоуздања и просто решавање неких уверења са којима дођу, а која треба да коригујемо или само тзв. „вентилирање“ да не би те ситуације „носили кући“.
Шта су најстреснији елементи овог посла, према вашем искуству?
Људи запослени у просвети су сваког дана „на позорници“ испред 25-30 ученика (негде и више). Треба да успоставе савез са ученицима како би имали ауторитет, да пренесу знање, добро овладају тремом од јавног наступа (јер им се свака реч мери данас од стране ученика старијих разреда), да пазе на дисциплину на часу и за време одмора и да успоставе добру комуникацију с родитељима и још пуно тога, што школа као радна организација носи са собом. Уз све то, документација која је део овог посла сада им одузима више времена него икад што је, у ери дигитализације, заиста парадокс. Период КОВИД-а донео је и нове начине комуникације са ученицима, и неке добре новине, али некима и пуно стреса.
Колико и како наставник може да помогне сам себи у ситуацијама када је под притиском ученика, родитеља, можда и директора? У ситуацијама када му је онемогућено да свој посао ради онако како сматра да је најбоље?
За сваку од ових набројаних ситуација је јако важно да је наставник самопоуздан, да је уверен да ради по правилима струке (да му је мирна савест са те стране) и да има за циљ да помогне детету.
Децу је само потребно разумети, па наћи начин како допрети до њих. Јако је важно да свако од нас зна докле досеже његова/њена одговорност, а где почиње туђа. Лепо је када је колектив сложан, кад ради у интересу детета. Дешава се да буде притисака од стране директора, а на њега од стране родитеља обично, зато је важно да знамо докле смо ми сами одговорни (као и у сваком другом послу). Овај посао је много осетљивији од других, јер су ту деца у питању.
Како фукционише саветовање које спроводите и када оно стартује? Како наставници и здравствени радници могу да се пријаве?
Психотерапијске сеансе и психолошка подршка клијентима се одржавају уживо у Новом Саду и онлајн. Заказивање је већ почело путем имејла centarpromena@gmail.com. Биће ово мој лични допринос мом граду Новом Саду, као и осталима у Србији до јуна 2023. Уколико се покаже потреба, могуће је да ће се рок и продужити.
Oбратила сам се и колегама и колегиницама психотерапеутима да ми се придруже. Услов ће бити да су психотерапеути под супервизијом. Неколико њих ми се већ одазвало. Уколико се пријави велики број људи, биће и листа чекања.
Љиљана Банковачки, мастер психолог, Гешалт психотерапеут, Психолошко саветовалиште „Центар промена“, Максима Горког 42, Нови Сад.