Смиљана Лалић, учитељица ОШ „Ђура Даничић“ у Новом Саду без објашњења је остала без посла пошто јој није продужен уговор о раду. Тим поводом текст је написала Милица Стојанов, редитељка, сценариста и мама из Новог Сада.
Родитељи ђака који похађају одељење којем је предавала Смиљана Лалић су одржавали више скупова подршке учитељици, тражили су И разговор са директорком, али су уместо тога упућени на комуникацију мејлом.
Милица Стојанов, редитељка и мама, написала је текст као реакцију на вест о учитељици Смиљани Лалић, а текст је пренео Н1 и налази се у наставку.
Успон и пад просвете у пет слика
Не ради се овде само о неправди, већ о још једном кораку обесмишљавања свега што нас окружује у овој земљи, у години у којој смо престали да ћутимо.
Из угла своје редитељске професије, могла бих вам рећи да би се о начину рада наше учитељице могао снимити одличан, мотивациони филм у маниру Друштва мртвих песника, Писаца слободе или Мона Лизиног осмеха.
Угао нарације:
Једна седмогодишња девојчица која управо креће у први разред основне школе. Уплашена је, јер су сви око ње уплашени због њеног повученог карактера. Седам година је сваки дан, у једном углу вртића, плакала јер није умела да се прилагоди. Сумње да ће школа бити исти пакао, биле су оправдане.
Сиже за филмску причу:
Прва слика: Наше сазвежђе
Првог дана школе учитељица је запалила свећицу на својој катедри. – Ову свећицу упалићемо сваки дан. Она је симбол светлости која ће вам осветлити пут ка знању – рекла је.
Затим је сваком од деце поделила по једну звездицу са њиховим именом и рекла им да је за њу свако од њих једна прелепа звезда, чији сјај ће свако видети и осетити, уколико све што буду радили, раде из срца. – Свако од вас може да буде шта год пожели, јер је ваша моћ звездана. Ове године ћете сигурно научити да читате и да пишете, али не само то- научићете да будете пријатељи. Јер, заједно можете брже и лепше стићи до обећаних звезда.
Прве суботе, када се девојчица пробудила и схватила да не иде у школу, била је тужна зато што неће видети своје другаре и учитељицу два дана.
Друга слика: Чаробна столица
Једног дана учитељица је у учионицу донела „чаробну столицу“ – столицу за љуљање. Једној девојчици у разреду била је потребна додатна пажња да би се смирила и осећала мање уплашено, а једино што је могло да је смири било је љуљање на столици. Пошто је то узнемиравало осталу децу својом буком, а пре свега јер није било безбедно за саму девојчицу, учитељица је направила посебну столицу за љуљање, која је била безбедна за девојчицу, смањила је буку у учионици и, што је најважније, задовољавала је њену потребу да се умири.
Остала деца су такође желела да користе столицу, али столица је била само једна. Учитељица поставила правило – ко жели да се љуља, може да седне на столицу, али мора да целом разреду исприча једну причу која ће имати увод, разраду и закључак. И тако су деца свакодневно својим другарима причала разне приче.
Једног дана, када је неко од деце испричао причу о деди и репи, девојчица која се доселила из Русије, слабо говорећи српски језик, рекла је да она препознаје ту причу. Затим је села на “чаробну столицу” и на свом језику испричала исту причу, док су је остала деца пратила илуструјући је папирним луткама, које су сама направила – доказавши да се разумеју.
Следећег дана учитељица је донела чинију пуну папирића које су деца извлачила. На сваком папирићу писало је „Волим те“ на различитом језику и деца су наглас, на свим тим језицима, говорила речи љубави. Језик неће бити препрека љубави.
Ако неко не би дошао у школу, свако је имао своје „сандуче“ у учионици, у које се остављало градиво које се прешло без њега, како би могао да надокнади пропуштено, али и поруке брзог оздрављења.
Једног дана учитељица је направила једно велико дрво на коме су деца остављала поруке – речи љубазности. Убрзо је дрво олистало са безброј порука на којима је писало: „Хвала“, „Молим“, „Волим те“, „Леп си“, „Нема на чему“, „Пријатан дан“… Деца су учила да љубазност овај свет чини бољим местом.
Трећа слика: Учење кроз игру Низали су се дани наших првачића и, осим што су успешно савладавали да читају, пишу и рачунају, све су то радили кроз игру која их је радовала и чинила да све то остане дуже у њиховој меморији.
Физичко су имали и кроз Фрушкогорски маратон. Осим рекреације, учили су да поштују и чувају природу. Организовали су акције чишћења школског дворишта и целог кварта, као и сађења нових биљака. Кроз те акције учили су шта значи активизам и сви су били поносни активисти за очување животне средине.
Учили су и понашање у саобраћају, као и како се понашати у случају пожара, земљотреса или сличне непогоде.
Уз све то, учили су кроз свакодневну игру – организовали су маскенбале, креативне радионице, божићни вашар на ком су успели да зараде довољно да купе нове лопте за физичко, и плате себи улазнице за позоришне и биоскопске представе.
Четврта слика: Резултати Повучена девојчица је, након што је тек научила да пише, написала литерарни рад који је освојио прво место у категорији деце од 1. до 4. разреда. Невидљива девојчица постала је видљива – њене речи сада красе једну књигу. И још неколико деце је доживело да им у првом разреду литерарни радови буду објављени. На крају године обрадовала нас је још једна награда – једна девојчица освојила је треће место, такође у категорији од 1. до 4. разреда, за своју песму о љубави.
Учитељица је школску годину завршила представом у којој је су сва деца једнако учествовала – и то на енглеском језику. Свако је добио две реченице на енглеском у току представе, али током проба и понављања деца су научила текст целе представе на енглеском. То је био најбољи начин за учење новог језика, кроз игру – глумећи и певајући.
Учитељица је написала представу о осећањима, наглашавајући колико је важно да са децом причамо о томе шта осећају. Крај, у којем су се сви ухватили за руке као потпора једно другоме, уз речи да је свако осећање у реду, био је најдирљивији крај школске године који можете замислити. Сва деца су спонтано загрлила учитељицу на растанку – то је изгледало је као да су сви они једно биће, на чијем врху је било учитељичино насмејано лице.
Пета слика: The end. Пред почетак нове школске године добили смо информацију да учитељици уговор није продужен и да ће на њено место доћи неко други. Нико се још није усудио да деци саопшти ову одлуку в.д. директорке школе – уосталом, не знамо ни шта бисмо им рекли.
Ова деца, иако мала, знају да свака прича има свој разлог, и поставиће питање на које в.д. директорке неће имати одговор – као што га немамо ни ми.
Ова одлука није у интересу деце. У чијем јесте – не знам. Али овога пута, нећемо ћутати, као ни наша деца, јер кад једном видиш светло – не враћаш се у мрак.