Одрасли су често склони мишљењу да је детињство фаза у развоју која је обојена безбрижношћу, испуњена игром и забавом, посебно када су у питању деца која су заштићена од спољашњих стресора. Међутим, то није увек тако. Код деце, и нарочито код адолесцената, срећемо проблеме менталног здравља који су специфични за њихов узраст, али и оне са којима се суочавају и одрасли, без обзира на породичну функционалност, материјалну стабилност, и слично.
Најчешће присутни су проблеми из категорије поремећаја расположења. Адекватно и благовремено пружена психолошка помоћ је у великом броју случајева учинковита у превазилажењу повишене анксиозности, паничних напада, социјалне анксиозности, опсесивно-компулзивног поремећаја, депресије, ниског самопоуздања, проблема са учењем и недостатком мотивације, адолесцентне кризе, последица стресних догађаја, поремећаја понашања лимитираних адолесценцијом. Истраживања показују да је у просеку за једно од десеторо деце узраста до 12 година потребно укључивање у психолошки третман због неког од наведених проблема, док је у периоду адолесценције и постадолесценције (између 12. и 26. године) свакој петој особи потребна психолошка помоћ.
Знаци који могу указивати на то да је детету/адолесценту потребна стручна помоћ су:
– Туга, безвољност, плакање без неког значајног повода, што се испољава свакодневно, више недеља или месеци;
– Пренаглашени бес и друге негативне емоције које нису сразмерне ситуацији;
– Ометајућа анксиозност, претерана брига, ирационални страхови;
– Преокупираност различитим болестима;
– Преокупираност физичким изгледом, незадовољство собом, нездраве дијете;
– Нагли пад у школском/академском постигнућу;
– Често изостајање из школе или бежање са часова;
– Избегавање учествовања у различитим активностима, изостајање са тренинга, изолација од друштва;
– Затвореност према родитељима (али разликовати од природне потребе за приватношћу и осамостаљивањем) или лагање;
– Компулзивне радње: бројање, прање руку, померање ствари, и слично;
– Поремећен ритам спавања, умор, исцрпљеност;
– Нагле промене тежине;
– Агресивно и насилничко понашање, проблеми са законом;
– Злоупотреба дроге и/или алкохола;
– Крађе, поседовање ствари којима не знате порекло;
– Такође је јако важно да имате слуха и ако вам ваше дете само стави до знања да мисли да му је потребна помоћ и разговор са стручним лицем.
Психотерапијски правци који су најефикаснији у раду са децом и адолесцентима, у зависности од узраста и врсте проблема, су:
– Терапија игром: примењује се код деце млађег узраста која још увек немају развијено апстрактно мишљење ни адекватан увид у своје емоције, најчешће када су у питању спољашњи стресори – развод родитеља, смрт блиске особе, и слично. Кроз игру на одређену тему стиче се увид у њихова осећања и размишљања;
– Когнитивно-бихејвиорална терапија: применљива и код деце млађег школског узраста и код адолесцената. Циљ је да дете/адолесцент стекне увид у то како одређени мисаони процеси утичу на осећања и понашање, те како да се поставе према мислима које су дисфункционалне и како да их модификују. Применљива код анксиозних поремећаја, депресије, фобија, проблема са самопоуздањем, учењем и мотивацијом.
– Дијалектичка бихејвиорална терапија: као подтип когнитивно-бихејвиоралне терапије, подразумева, с једне стране, да млада особа прихвата живот и чињенице онакве какви јесу, а са друге, да предузима кораке и мења оно што је до ње и на шта може да утиче. Применљива је код адолесцената који имају развијено апстрактно и флексибилно размишљање;
– Бихејвиорална терапија: фокус је искључиво на модификовању понашања, те је стога овај правац применљив када су у питању изражени бихејвиорални проблеми – поремећаји понашања.
Ради се на увиду у релацију узрок-последица, затим на идентификовању понашања која треба одбацити, на дефинисању личних снага и потенцијала, и понашања која треба учврстити.
Најчешће су и родитељи савезници у терапији јер је њихов задатак да покушају да раде на елиминацији спољашњих фактора који могу бити у вези са проблемима у понашању детета, као и да буду доследни у спровођењу награда и казни;
– Групна терапија: значајан учинак се постиже код деце/адолесцената код којих су присутни проблеми као што су социјална анксиозност, недостатак социјалних вештина, када су у питању жртве било ког облика вршњачког насиља.
– Породична терапија: примењује се када су у питању проблеми који се значајно одражавају на целокупну породицу као систем, као што су развод, смрт, дисфункционални обрасци комуникације, различите врсте болести, укључујући и болести зависности како код деце тако и код родитеља.
Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим