Не тако давно, на нашој Инстаграм страници окачили смо видео где се кроз неколико сцена види дечак који има четири године и обавља различите кућне послове. Чисти столице на тераси, скупља просуту воду, чисти своје ципеле пред полазак у вртић. Уз много позитивних коментара, била је ту и неколицина негативних. Кажу, деца треба да имају детињство, а не да раде од малих ногу. Нарадиће се, кажу, кад порасте.
Оно што многи не разумеју јесте да рад није лоша ствар. Одувек нам је представљано да су кућни и сви други послови нешто што се мора обавити и што је нужно непријатно. Зато је за већину људи тешко да разумеју да деци чишћење није мука, док не схвате да ми то тако видимо.
И ту правимо највећу грешку. Кад родитеље који деци дају довољно поверења и одговорности да помажу у кућним пословима сматрамо лењим. „Јадна деца, уз тако лење родитеље“, рећи ће.
Ако спадате у ту врсту „лењих“, не секирајте се. Пустите друге, нека суде колико желе. Ви и даље припремајте децу да им не будете потребни. И то је, верујте, поред љубави, најдрагоценији поклон који им можете дати.
Ми заправо, јако потцењујемо своју децу. Модерни родитељи опседнути су контролом и уз распоред препун различитих активности (својих и дечјих), немамо времена да станемо, одмакнемо се и дозволимо деци да погреше, падну и покушају поново.
Сувише смо заузети да будемо лењи и пустимо децу да сами очисте за собом, сами вежу пертле, сами очисте своју обућу, закопчају јакну. И тиме штетимо својој деци. Јер само деца коју третирамо као да су способна заиста и постају способна.
Све почиње са трогодишњаком који жели да помогне око посуђа и вама које на крају сачека цунами у судомашини. Или са четворогодишњаком који жели да сам извади смеће из канте и стави нову кесу, па то онда траје десет минута, уместо два кад бисте то сами урадили.
И сад касните на састанак, али ваша деца осећају да нешто за њих велико и важно МОГУ сама. А то би требало да буде вредно малог кашњења.
Потребно је стрпљење и одлучност да се буде лењ родитељ. Правиће вам неред, ломиће ствари, а за многе послове биће потребно око четири пута више времена да се заврше него кад бисте то урадили сами.
Али, колико их само ускраћујете кад им не дозвољавате да покушавају, боре се и сами себи доказују шта све заправо, уз мало труда, могу да ураде САМИ.
Приметила сам да већина родитеља дуго чека да деци препусти одговорност јер се боје и нереда и повреда. Јер желе да им кућа сваког тренутка изгледа као насловна страница часописа о ентеријеру или једноставно немају времена.
Да, када пустите трогодишњака да сам сложи играчке или направи себи доручак, то неће испасти баш савршено. Они ће се јако борити да то ураде што боље, а вама неће бити лако да гледате како ти мали прстићи покушавају нешто тако једноставно и притом им тако тешко иде. Али морате их пустити. Једноставно морате. Јер одгој способне одрасле особе не почиње кад напуне 12. Почиње још са три кад пожеле да вам помогну у слагању посуђа, а ви треперите и губите стрпљење јер све траје вечно и велика је шанса да се нешто сломи.
Зато, учините услугу себи и својој деци и будите лењ родитељ. Склоните се и пустите их да пробају.
П.С. Вероватно је свима јасно да је то далеко од лењог родитељства у стварности у којој треба много више рада и труда ако тако одгајате децу. То је лењо родитељство само у очима оних који не разумеју.