Нова школска година је ту, а након што се претходна завршила изузетно бурно, учинило нам се да је време да нашу рубрику ”Ми вас питамо” оживимо. Она је, некако спонтано, у јеку протеста и обуставе наставе у школама препустила место важнијим темама. Ипак, сада је тренутак да се глас наставника поново чује.
Након низа турбулентних (што би у овом случају могао бити еуфемизам) година у школама, од оних које је донела корона и онлајн настава, преко трагедије у Рибникару која нас је заувек променила, све до студентских протеста и обустава наставе у готово свим гимназијама и стручним школама у земљи, али и.у великом броју основних школа, не можемо да се не запитамо – шта нас чека 1. септембра? Јесмо ли спремни? Јесмо ли се променили?
Зато смо одлучили да то питамо наставнике, а прва која нам је одговорила је Маја Радовић, наставница српског језика и књижевности у ОШ ”Јован Миодраговић” у Београду.
Делује да су последње године за српску просвету изузетно бурне. Од 2023. као да нисмо имали миран и леп завршетак тог наставног дела школске године ком смо се заиста могли радовати. Како све то утиче на атмосферу у школи, на наставнике и ученике?
У српској просвети је годинама бурно. Рекла бих да не постоји генерација која није прошла кроз неки турбулентни период током свог школовања, а када то кажем, мислим на проблеме који сежу деценијама уназад. Довољно је да погледамо последњу генерацију и изазове кроз које је прошла – онлајн настава током короне, покушај стабилизације, трагедија у Рибникару која је заувек променила представу о школи као сигурном месту, ванредни прекиди школске године. Додала бих и обуставу наставе као последњи вид борбе и начина да се скрене пажња на проблеме чијим упорним нерешавањем и игнорисањем, просвета запада у све тежи положај. Генерација која је све ово прошла, школу може доживљавати искључиво као једно нестабилно место у којем ништа није извесно и врло мало тога је гарантовано. На страну ванредне околности које су овоме допринеле, у великој мери то је небрига или формална брига само на папиру за сектор од којег зависи будућност сваке земље.
Знате шта је знак да смо у великој опасности? Кад чујете – Па шта, тако смо и ми, па шта нам фали! Показало се да нам фали и превише тога.
Да ли нас је све што се у школама догађа на неки начин променило?
Апсолутно. У Србији има око осамсто хиљада ученика и око сто хиљада просветних радника, додајте на списак породице свих наведених у ланцу и добићете систем од половине грађана ове земље на које директно утиче све оно што се у школама догађа. Као што сам рекла, сви ми од 2023. школу посматрамо на потпуно другачији начин, а након догађаја у последњих годину дана, рекла бих да се пробудила потреба, да наше школе, образовање генерално, бранимо.
Рекла бих да је школа, после дугог низа година, макар у свести доброг дела друштва, повратила своју заслужену позицију, а просветни радници се гледају са поштовањем какво одувек заслужују. Понављам, причам о свести у друштву, не о третману који школа има од оних који имају ингеренције над њом.
Много тога су догађаји у школској години за нама донели. Ипак, ако хоћемо да гледамо и позитивну страну, можемо ли рећи да се ипак јединство наставника и родитеља подигло на неки нови ниво? Да је невоља донела разумевање уместо неповерења, подршку уместо осуде?
Догодило се оно чему се годинама, бар на папиру, тежило – школа је постала заједница. Повратило се међусобно поверење и поштовање. Друшто се поново сетило да школу не чине зидови и клупе, него људи, ученици и наставници са ставом, родитељи са својом подршком. Стали су сви заједно, раме уз раме, а не на супротставњеним странама. Добар део наставника је показао да је спреман да ризикује све, баш све, за виши циљ, схватајући шта је суштина, одупирући се пукој форми, на коју покушавају да их сведу.
Рехабилитована је улога школе која код свесне већине није само чуваоница деце и место где ће се репродуковати знање из уџбеника, већ место где деца уче да мисле, преиспитују, закључују, граде и износе своје ставове, уче да се слажу или не слежу, а да ниједно од та два није за осуду, него њихово право.
Оно на чему се радило годинама, добило је свој облик у свега неколико недеља, а ту повезасност, блискост, отвореност нису донели папири, нису донели протоколи, ни смернице, донела су деца.
Јесу ли вас деца и млади људи којима предајете изненадили својим погледом на све што се догађа? И на који начин?
Могу да говорим о искуствима са својим ђацима који су данас средњошколци и студенти. Показало се да је устаљена теза – Да данашњу омладину ништа не занима – потпуно погрешна постављена. То што данашњу омладину ,,не занима“ оно што нас занима или очекујемо да ће их занимати, не значи да их не занима ништа. Показало се да они одлично знају шта је то што их интересује.
То што им кроз школовање можда нису били важни сибиларизација, синус и косинус, јонске и ковалентне везе, не значи да нису заинтересовани за правду, истину, функционисање система којем и сами припадају.
И даље су то она иста деца коју ,,смарате“ и која вас гледају испод ока, и даље су то они исти клинци који мисле да све знају најбоље, и даље су то они исти млади људи који заиста верују да могу да мењају свет. Али између њих и нас постоји једна битна разлика – они се не мире са датим стањем ствари, они не пристју на нужно зло, они не изговарају – Ћути, може и горе. Они гласно кажу шта желе и како треба да буде. А оно што желе, то и добију.
Али овде имам једну важну напомену – у друштвима у којима је систем функционалан и институције раде свој посао, млади НЕ МОРАЈУ да буду заинтересовани за оно што не би требало да буде њихова брига. Ми смо дозволили да ово буде ко зна која генерација по реду, која је на своја плећа преузела оно што није требало да буде њихово бреме, оно што не би требало да буде бреме уопште.
Овим путем желим да им се захвалим на томе што су показали да је све што смо радили, гледајући њих данас, имало смисла.
Пред нама је нова школска година. Како ћемо у њу ући? Да ли можемо од наставника којима је плата одузета јер су подржали студентску борбу очекивати да буду мотивисани, да дају свој максимум, да подучавају и да уче као да се ништа није догодило?
Мислим да је дефинитивно јасно, нарочито након последњих неколико месеци, да плате нису те које имају пресудну улогу у раду наставника. Да је плата оно што нас опредељује за позив наставника, ниједног наставника више не бисмо имали у школама. Релативно скоро сам чула податак да просветном раднику, уз редовне трошкове живота, треба од петнаест до двадесет година рада да исплати своје школовање, значи, готово половина свог радног века. Уз овакве податке, као и последњи пример којим су наставници, као готово једини сектор у друштву, показали да су спремни и у потпуности да се одрекну своје зараде, зарад опште добробити, а не личне користи, потпуно је секундарно говорити о платама.
Подсетићу да се ниједан захтев није односио на материјални положај просветних радника, иако је он крајње поражавајући и и даље је, чак и уз најављена симболична повећања, испод републичког просека.
Прави просветни радник зна да никада неће бити довољно плаћен за све оно што својим радом, примером и ставом даје својим ученицима, јер неким се стварима просто не може одредити цена.
Прави просветни радник никада неће стављати на вагу и мерити колико ће дати својим ученицима, јер увек ће им пружити најбоље од себе. Прави просветни радник никад неће закинути, нити ,,ућарити“ знање којим располаже. Да ли је неко добар наставник или не се изједначава са оним да ли је неко наставник или није.
Шта очекујете од 1. септембра?
Бојим се да се на крају сваке школске године врло брзо заборави да стиже нова школска година. Последње године су нас научиле да је све неизвесно, да се школски календар мења у складу са нечијом вољом, да се закони мењају преко ноћи, да мере побољшања остају само на папиру. Очекујем и даље да ће главни носиоци свега доброг што школа јесте и треба да буде, бити наставници, јер наш главни и основни ресурс јесу људи.
Протекли месеци су довели и до тога да се просветни радници међусобно упознају и повежу на начин на који до сада нису били повезани, а то је највећи бенефит и највећа снага са којом дочекујемо овај 1. септембар. Учврстила се веза и са ученицима, а створио се и значајан, дуго прижељкиван однос узајамног поверења и поштовања са родитељима. И не знам зашто, али чини ми се да се септембру ове године сви посебно радујемо. Изгледа да су опет све очи друштва усмерене тамо где треба да буду – у образовање и школу.