Све о мори знаној као ноћно буђење лепо је срочила једна мама која је својим мислима расплакала мајке широм света
ЈЕДВА чекате да се ваша беба престане будити ноћу, да вас коначно, барем у тами ноћи пусте мало да се одморите и будете спремније преживети дане, знајте, једном када и то престане и тада ћете плакати. Због тога што су се престали будити.
Нисте једине ако жудите за сном. Имате бебу, бебе се буде, бебе вас требају, бебе не знају колико је мама уморна и што све маму чека други дан. Нисте једине. Ретке су оне које то не проживе, али и ретке су оне које знају каква је то слатка ноћна мора звана – ноћно буђење.
Мора, да, али слатка? Е па јесте…
Јер, доиста, има и нечега јако утешног у тој мори као што је чињеница да је ваша беба заправо јако слатка и да вас ваша беба још увек јако, јако треба.
„И опет ноћ – три ујутро, моја беба почиње плакати. Муж спава, не трза, навикнут да ће се мама дићи, да ће мама решити ствар на брзину. но то не иде увек тако.
Чула сам га како плаче и верујте ми, проклела сам све што сам могла у нади да ће плач утихнути, да ће утонути у сан, без да се морам помакнути. Али, то се никада не дешава. Плач може бити само гори, дужи и гласнији баш као и протекле ноћи. Узела сам га и то мало биће које није ни знало што сам му све у својим мислима управо изрекла само се стиснуло својом главицом уз мене и једноставно престало плакати. зар је толико мало било потребно? Је, маме, толико је мало понекад потребно да се смиримо обоје. Он да врати изгубљену сигурност и близину његове маме, а мени да се врати љубав која је стално ту у мени, али умор понекад стварно зна замаглити ствар.
Срећом, ваљда је еволуција тако хтела јер мирис бебе и опет ме пренио из моје срџбе, из мог умора – мирис тако неописиво благ, а опет толико неописиво продоран да ме у тами његове собе подсетио колико га волим. И ту се пробудила и та мисао. Једном ћу плакати када овог ноћног буђења више не буде било јер ће то значити још нешто – да је моја беба нарасла. Да моја беба више не треба моју близину да би опет мирно утонула у сан. Да је моја беба сада већ превелика да је тако цијелу стиснем у загрљај. Због свега тога једном ћу плакати, у себи, тужна, али и због свега тога схватила сам да ћу се само тако моћи смирити и минутама ноћног лудила. Када га њишем и њишем и њишем и када више не знам кога сам прије успавала, себе или њега – и када га спустим, а он почне своју ноћну песму. Планула бих, признајем, вриштала бих да је и мама уморна, да и мама треба сан, али онда, као да ми чита мисли, његова ме ручица блага и топла њежно дотакне, њежно се прихвати за мене показујући ми захвалност што сам ту. И онда се сетим – ово неће трајати заувек. Доћи ће дан када тога више неће бити – када ће његова косица изгубити овај мирис, када ће ручица бити превелика да ме овако стисне, када ће његови снови бити озбиљнији и тражити једну другачију утеху, када ће бити превелик да га целог овако лако стопим са собом.
Доћи ће дан када ћу у себи тихо плакати што више нема овог ноћног буђења, када снена у полутами собе могу овако присно уживати. Доћи ће дан када ће моје злато маму требати на другачији начин, и све до тада, обећавам, уживат ћу у свакој секунди наше ноћне море. У твом мирису, твојој потреби, твом додиру, топлини и бит ћу уз тебе све док се твој дах не умири и ти опет не постанеш спреман сигурно уронити у своје мале, слатке снове.
Јер нико ме никада није тако слатко будио као ти.“
Извор: index.hr