У супермаркету је било загушљиво упркос мирису освеживача. Стајала сам у реду и покушавала да смирим у глави придике своје љутите мајке. Испратила ме је “да докупим материјал” за торту, оцу је рођендан, зашто ми је тешко да сиђем четири спрата и купим? Она све ради и једну ствар нас замоли, а нама је тешко! Све нам је мало!
Иако нисам рекла да нећу да идем, она је свакако одржала свој говор мученице и напунила ми цегер и главу тежином. Чика Тома је стајао у реду иза мене са једном векном хлеба у корпи, па му се јавих да га пропустим.
– А Ана како је? – питала сам више из учтивости, кад већ стојимо у истом реду. Добро сам знала са друштвених мрежа шта Ана ради и где се проводи.
– Моја Ана? Знаш шта је урадила? Уписала два мастера! Ма није нормална! Знаш ли како јој добро иде?! Све моје ћерке су увек биле одлични ђаци, али она ће, богами, далеко да догура! То, путује, учи, полаже, само десетке уписује! Не знам на кога је онако паметна. Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!
Није чика Тома био лош, али ме је до коске нервирао. Годинама ме је подбадао том његовом “родитељском љубављу” и “пуних уста хвале”! Моја Ана ово, моја Ана оно. Као да само он има ћерке. Није ми он био крив што сам одрасла другачије – без трунке подршке.
Прва жаока те поносне очинске љубави убола ме је у петом основне, кад је чика Тома пред целом школом на крај годишње приредбе Ани донео букет цвећа. Поклонила се као права балерина! Моји нису ни дошли да чују шта рецитујем. Мајка се баш тог јутра плачним гласом жалила комшиници како “није ни хтела да роди друго дете, а он навалио, ‘ајде, ‘ајде, и тако је цео живот остала обична радница у фабрици и домаћица!”
Друго дете што није хтела да роди била сам, наравно, ја.
Знала сам ја да треба да скинем те окове вечитог жртвеног јарца, да не кажем козе – у породици. Нисам била глупа, нисам ишла као мува без главе кроз живот. Али јаче је од мене, има то што ме не пушта и не да се ослободим тог осећаја да никад нисам жељена и цењена. Да не вредим.
Прође неко време, умине бол, али има тако дана и људи који ме жацну баш у то незалечено место и још мало дубље засврдлају у месо. Као чика Тома. Његова је Ана била богиња на пиједесталу – и са 11 година кад рецитује песму о другарству и са 24 кад као прва у класи уписује два мастера!
– Што си толико љубоморна на Ану? – питала ме је мајка. – Видиш како дете лепо учи, нема јој равне! Не чека она сигурно мајку да је пита је л’ спремила испит! – рекла би подсмешљиво, јер ја сам била та. Вечита студенткиња која учи и ради, која не може и не уме да се окрене и каже: али Ана има Тому! Њен отац није њена подршка, него тепих, летећи ћилим! Где она оком, ту он скоком! А ви…
Ал’ кажи ти мојој мајци да се нису довољно трудили, да нам нису довољно дали и ето одмах новог предавања, нове тираде, новог очајничког поглавља у породичној “идили”. Све вам је мало, знала је да заврши. Годинама сам се истренирала да само ту једну кратку, упозоравајућу а јалову назови-претњу чујем. Све вам је мало!
У то једноставно “све вам је мало” стали би сви рани и касни јади мојих родитеља, мајке превасходно. Све оно како се она патила, како је кроз живот гурала, како смо сестра и ја незахвалнице неудате, нереалне, како не умемо да ценимо што се жртвовала за нас.
А жртва је била увек у исту кућну хаљину одевена. На посао је одлазила уредна, али недотерана – тек да покаже како нема времена, а можда ни воље ни разлога да се среди. Радила је и жалила се – како је тешко, слабо плаћено, ал’ мора се, сви тако… Код куће нас је сустизала крпом за прашину, говорила како од мушкараца ионако вајде нема. Кад је нарочито “за срце уједемо” тиме што смо деца, а после девојке – знала је да дрекне: “иста си к’о онај твој отац”!
Ниси могао таквој жени да објасниш, па чак ни да покушаш – да постоје породице које живе другачије. Очеви који доносе цвеће ћеркама и супругама на важан дан. Мајке које раде и не кукају. Жене које с поносом кажу: а ова моја мала, ама иста је као отац!
За њу су сви ти људи били измишљени, нестварни, они што “глуме неку финоћу, а исто се овако пате као ми, ма ‘ајде!”. Ако нису глумци, а онда “лако је њима”. Временом је пренела на мене “незадовољство животом” као заразу. Шта год да сам радила, на крају би се свело на то да је она у праву и да се узалуд копрцам.
– Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!
– Па добро, немамо сви ту срећу. – рекла сам горко.
– Ма какви срећа! То је само како на живот гледаш! Могла је и моја Ана да се потроши безвезе, ал’ не дам ја то! Не треба човек да је дрчан, ал’ кад је већ жив – што да не буде срећан, ха?
Стварно, шта има лоше у томе?
