Чини ми се како сам се претворила у робота који рутински обавља своје послове. Опери, опеглај, поспреми, почисти. Пре сам знала више времена да проведем у игри са својим дететом, а сада само желим да побегнем у просторију где ћу бити сама у миру
Свака мајка је суочена са прегршт изазова и обавеза, а дан се чини тако кратак. Пошто поспремим клинце на спавање, долази мојих пет минута, али тада сам већ мртва уморна и желим само да положим своје исцрпљено тело у хоризонталу и отпутујем у земљу снова. Али, онда се изненада сетим да ми је још остало веша у веш машини за а сушење и повећу гомилу за слагање . „Ма, сутра ћу“, одмахнем руком и кренем да погледам шта има ново на Фејсбуку. Дођавола, морам да имама неко време за себе.
И тако се мучим једно сат времена, јер свака минута дуже значи мање спавања, а мањак спавања зна се што узрокује. Јутарње мргођење, шлампавост. И оно „Не дирај ме док не попијем кафу!“ Но, није увек било тако. Некада сам устајала с еланом у пет ујутро. Кувала сам супругу кафу пре него што је одлазио на посао. Тада смо имали само једно дете. Некако сам све то одрађивала с весељем. Устајала бих по пет до шест пута ноћу и мућкала флашице. Но, тада сам била и четрнаест година млађа. Данас то одрађујем спретније него тада, јер искуство чини своје, али ни с пола ентузијазма као тада.
‘Опери, опеглај, поспреми, почисти’
Чини ми се како сам се претворила у робота који рутински обавља своје послове. Опери, опеглај, поспреми, почисти. Прије сам знала више времена проводити у игри са својим дететом, а сада само желим да побегнем у просторију где ћу бити сама у миру. Јер уколико та моја потреба за миром није задовољена, постајем фрустрирана и претварам се у чудовиште.
Својој шестогодишњој кћери успевам да оијасним да ми је преко потребно време само за себе, но то није случај и с мојим двогодишњим сином. Он константно тражи моју пажњу, захтева мажење и његу. Најстарији син, четрнаестогодишњак свакодневно ме подсећа колико је пубертет напоран период.
Пумпа на воду престаје да ради кад јој нестане воде. Жена којој је исцрпљена физичка и психичка енергија до максимума више није способна бити драга, стрпљива и пуна разумевања. Немало пута нашла сам се у ситуацијама где неправедно кажњавам дете које је у игри нешто расипало или разлило, да вичем и урлам због неважних ствари, да осуђујем понашање детета које због своје доби није још способно спознати последице својих дела. И то све приписујем расипању енергије на НЕВАЖНЕ ствари.
Кад имаш троје деце кућа ти не може изгледати попут музеја, ма колико се у томе трудила. Расипаћеш енергију на константно усисавање, брисање нечега што ће у часу опет бити умрљано и на крају дана бит ће особа у чијој близини не жели бити нитко.
Деца не требају маничну лудакињу која све држи под контролом
Не желим више да ме моје дете гледа уплашеним погледом, јер је упрскала купатило док се туширала. Толико пута ме то знало избацити из такта, а сада се питам зашто. Јер сам била“ истрошена“ и осећала се немоћном. Јер сам реагирала без размишљања. Децу кажњавамо кад осетимо да више ништа друго не можемо учинити. Кад се оглуше десет пута на наше молбе.Тада осетиш да ти је кап прелила чашу и идеш краћим путем. Путем вике, забране и кажњавања. Наравно с временом научиш на својим грешкама, али штета је већ учињена.
Требаш допустити да себи опростиш. Особа која олако не опрашта себи није способна опростити ни другима. Некада сам била прекритична према себи.Узимала сам си за зло сваку грешкицу. То је одредило мој однос према дјеци и њихов однос према мени. Примијетила сам да си моја кћи често предбацује кад нешто погријеши. Одлучила сам то промијенити и саветујем свакој мајци да то учини. Увек се треба потрудити да будеш бољи, али грешке треба оставити иза себе.
Дуго нисам била опуштена. Сада си дајем за задатак да си сваки дан допустим да нешто зезнем и потом се томе добро насмијем. Дајем си за задатак да више одмарам, а мање кукам како више не могу. Покушавам себе угурати у свој пренатрпани распоред и пружити себи више уживања. Неће деца вечно бити малена, а да би што лакше пребродили то раздобље требамо си допустити више ситних луксуза. За мене је луксуз управо када успијем пренијети своје мисли на меморију компјутера и зато си то са времена на време допустим. Деца не требају маничну лудакињу која све држи под контролом. Деца требају мајку која се смее, грли и прашта. Зато се мање замарајмо нечистим тепихом. Бактерије нису толико штетне колико је емоционална празнина.
Марлена Свиличић
Извор: klokanica.24sata.hr