Последњих година је општеприхваћено да дете са три или четири године крене на неку додатну активност. С обзиром на то да се дечји аргументи још увек не могу сматрати разумним, родитељи се често преиспитују да ли је узраст и одабир хобија добар. Пар савета могло би да помогне родитељима да разумеју и препознају да ли је се дете у некој активности односно у некој школици пронашло или је просто уплашено да каже да више не жели тамо да иде.
Најважнији од најважнијих савета је да жељу и задовољство детета проверавате искључиво ОДМАХ НАКОН ТРЕНИНГА/ЧАСА. У сваком другом тренутку, пуно фактора који немају везе са одабиром хобија, ометаће дететов осећај. Фактори који збуњују дете су одвајање од родитеља, прекид игре, временске прилике, умор, цртани филм, маца која је баш сада пристигла у видокруг трогодишњака или предшколца, љуљашка… итд. Наравно, све наведено су важне потребе детета и требало би их пратити, али не у време тренинга, ако сте одабрали да ваше дете иде на дружења овог типа. Дакле, одмах након тренинга дететово расположење и задовољство ће вам у великој мери потврдити или оспорити избор који сте заједно направили.
Уколико дете незадовољно ОДЛАЗИ са тренинга неколико пута узастопно, преиспитајте обавезно избор и покушајте да пронађете узроке незадовољства. Деци би хоби требало да прија, да не бисмо постигли контраефекат дечјег и свог труда. Нека деца немају никакав осећај за музику и плес и часови из те области оставиће их равнодушним. Пуно дечака не воли ни фудбал ни кошарку. То нема везе са неизграђеним радним навикама, већ са осећајем који одређена активност буди или не у детету.
Ништа мање важно питање од избора активности је КО и КАКО ради са децом. За васпитаче и учитеље се родитељи распитују, анализирају и изузетно су опрезни, а хоби је само хоби. То је велика грешка. Тренер има утицај на самопоуздање детета, често и више од особа из вртића или школе. Уколико је неки истакнути спортиста, плесач или певач сада преузео улогу едукатора, а претходно се није формално или неформално образовао за рад са децом, цео процес лако може нанети више штете него користи. Није лако преносити знање, спустити се на ниво детета, а најтеже је одмерити могућности деце и постављати захтеве у складу са развојем деце. Недостижни циљеви, на пример, толико су демотивишући за дете које улаже труд и напор, да је чак и за емотивну стабилност детета од изузетне важности стручна процена. Затим начин мотивације (да ли је унутрашња или је базирана на страху од санкција), начин комуникације и речник, тон разговора, праведност… а изнад свега поштовање према деци од стране тренера, стрпљење, као и психичка стабилност тренера или предавача.
Уколико лав може научити да прескаче запаљени обруч, медвед да игра, а пас да пева, јасно је да се дресуром може постићи пуно. Али васпитање и буђење љубави према спорту или уметности је потпуно другачији процес и захтева стручан приступ и време. Такмичарски дух би требало градити на здравим основама, без амбиција које би деци стварале стрес ван спортских и уметничких оквира.
Проветреност просторија, светлост и хигијена се подразумевају, уколико се активности одвијају у затвореним просторијама.
Родитељске амбиције оставите по страни и пратите ваше малишане и темпо који им прија, пре свега.
Од 8. године, у просеку (за одређене активности и касније) препоручује се укључивање у озбиљније спортске и уметничке програме што подразумева више понављања, поштовање спортских правила у потпуности, оптерећење зглобова и мишића.
Срећно, малим-великим уметницима и спортистима.
Аутор: Снежана Голић, педагог и оснивач развојног центра Фактор