Зашто девојчица не треба да буде превише добра: Грешке које правимо при васпитању ћерки
Најгора ствар коју родитељи могу учинити својој ћерки јесте да је одгајају као “добру девојчицу”.
И ту није реч о пристојном понашању, лепим панирима или одговорности. Доброта је често навика вођења туђим проценама и мишљењима, страх од увреде било кога, жеља да се у свакој ситуацији види најбоље. Бити добар – пријатан, увиђаван – тежак је терет којег се многи не могу ослободити целог свог живота.
Добре девојчице сви воле. Васпитачи у вртићима, родитељи, наставници у основној школи. Кажете доброј девојчици да поједе до краја своју супу – поједе је, гушец́и се, како не би узнемирила одрасле. А онда, у одраслом добу, не разумеју зашто имају вишак килограма и навику да једу више него што је телу потребно. Она не чује своје тело, није навикла. Не зна да га чује, она чује само друге. Навикла је да чује од другог да гледам ли је сита или још није.
Добра девојчица се не свађа са одраслима. Са њима не говори грубо, па чак ни не говори равноправно: само се смешка, слаже, покорава. А када дође до 14, до 15 година, неки одрасли мушкарац почне да се привија уз њу са сладострасним осмехом, она и даље ћути – она нема вештину да каже Не. Она трпи у ужасу, и издржаће тамо где само треба чврсто и гласно да каже: склони се!
Добра девојчица има само петице. Четворке су за њу трагедија. Током година студија толико се навикне да се фокусира на процене других да наставља да живи уобичајено у нервозном ишчекивању: како ме оцењују? Шта кажу о мени? Да ли мисле да сам добра? Девојчица жели да добије петицу од целог света, као у школи. Али свет одраслих је другачије уређен, шкрт је на похвалама и великодушан на увредама и ранама. Девојчица пати и пије седативе, ако не и нешто јаче.
Добра девојчица покушава да буде пријатна другима, најфинија, мека као памук. Угађа, брине, жртвује се. Али ове жртве не само што се не цене, вец́ се сматрају и знаком слабости. И користе се без оклевања и без ограничења.
Пуно добрих девојчица, васпитаних у идеалима жртвовања, нађе мужеве беспосличаре, паразите који их и варају. А они, без оклевања искоришћавају своје жене, па чак их и туку.
“Добра девојчица покушава да буде пријатна другима, најфинија, мека као памук. Угађа, брине, жртвује се. Али ове жртве не само што се не цене, већ се сматрају и знаком слабости.”
Добра девојчица је научена да издржи. Да не одвраћа пажњу другима од њихових важних послова “својим ситницама”. Послушно чека да јој се посвети пажња. Толико се навикне да издржи да јој то постане друга природа, начин живота – проналази патњу чак и тамо где је нема. Добра девојчица годинама не купује ништа себи, чак и оно што јој је неопходно. Она је навикла на патњу као на нужност.
Имати добру децу веома је лепо за одрасле. Добра деца су попут цвећа у саксијама, постављених на прозорске даске, угодна за око. Али за живот, бити добар је, нажалост, врло лоше. Тада се дуго и уз велики напор морате ослобађати овакве доброте.
Дакле, боље је да девојчица не буде толико покорна и послушна – биће храбра, способна да се заузме за себе, знаће своје жеље, потребе и границе. Нека се навикне да процењују саму себе, а не да се огледа у очима других.
Нека не буду толико добра. Нека буде срећна…
Извор: Yumama