Из Министарства засад не стиже образложење како ће бити спроведена анкета међу родитељима и наставницима, чију подршку очекује министар, и да ли ће ђаци имати прилику да кажу своје мишљење.
Предлози за увођење униформи или ђачких кецеља појављују се сваких неколико година, али је ту идеју спровео мали број државних школа и то махом основних. Пракса показује да и кад се уводе, униформе се најлакше „примају“ међу првацима, а један од кључних услова за родитељску сагласност је да њихову набавку финансира школа.
– Та идеја је пренета из приватних образовних установа које функционишу по угледу на Запад и ствар су престижа, а родитељима и деци је стало да се види да иду у приватне школе. Тиме показују свој добар друштвени статус. Увек сам била против таквог приступа у државним школама – каже за Данас Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије.
У кикиндској ОШ „Ђура Јакшић“ ђачке униформе су уведене пре пет-шест година, али идеја није заживела, јер, како каже директорка Ксенија Петровић, нису успели да анимирају родитеље. Униформе су данас део традиције, па их носе ђаци прваци и то само првих дана школе ради лакшег распознавања. Директорка каже да је са ђацима и родитељима млађих разреда договор могућ, али да их ученици од петог разреда бојкотују, па је увођење униформи у том узрасту „готово немогуће“.
– Један од мотива када смо их увели је био да се сакрију социјалне разлике, јер се и по ужини и настави у природи види да су нека деца и њихове породице лошег имовинског стања. Други мотив је био да ношење униформи постане навика која се уклапа у свакодневни школски живот – каже Петровићева.
За Биљану Лајовић ови аргументи су проблематични.
– Да ли је систем вредности који образовање треба да заступа сакривање нечега што је истина? Какву поруку тиме шаљемо деци – није важна суштина него форма? Како ћемо их учити тачности и истинитости? Да ли униформа може да сакрије мобилне телефоне вредне више од просечне плате у Србији и патике које коштају 100 и више евра? Верујем да наш заједнички циљ треба да буде суштинско, стварно смањивање социјалних разлика, а не сакривање под тепих помоћу униформи – истиче Лајовићева.
Она истиче и да ношење униформи није кључно за развијање припадности одређеној школи. Припадност се, додаје, може развијати кроз чување школске имовине, заједничке активности родитеља ученика и наставника на уређењу, украшавању и очувању школе и школског дворишта, сарадњом одељења, цивилизованим бодрењем својих другова из школе на спортским такмичењима, хуманитарним акцијама…
– Можемо и да се запитамо и због чега је важно осећање припадности само једној, одређеној школи? Деца треба да уважавају сваку школу, образовање, наставнике, остале запослене. Некад снажно идентификовање са својом школом може да буде узрок сукоба са ученицима других школа, некритичног ривализирања и бесмисленог такмичења – сматра Биљана Лајовић.
Осећање припадности, како каже, не треба да се развија само код ученика већ и код одраслих – наставника и родитеља. И они треба да буду укључени и да заједнички раде на развијању и очувању идентитета и специфичности школе, тврди Лајовићева и додаје да томе могу да допринесу и стварањем добре, сарадничке атмосфере, као и сопственим одговорним понашањем.
– Да ли се говори и о униформи за наставнике, односно запослене у школи? Ако деца треба да покажу припадност одређеној школи, зар не треба то да раде и одрасли који су запослени у тој школи – пита Лајовићева.
За њу је спорно и коришћење униформи да би се регулисало неодговарајуће облачење ђака, што се такође помиње као аргумент, у прилог тврдњи да девојчице данас више личе на старлете него на ученице.
– То се може уредити правилима понашања која треба заједнички да донесу ученици и школа. Ако је реч о безбедности („да се зна ко улази у школу“) она се може ефикасно регулисати добро организованим и реализованим дежурством одраслих, што је иначе обавеза у оквиру четрдесеточасовне радне недеље – истиче Лајовићева.
Препознатљивост
У ОШ „Алекса Шантић“ у Калуђерици униформе постоје већ шест година, а успеле су да опстану захваљујући заједничкој подршци савета родитеља, школског одбора и наставничког већа. Директор те школе Радивоје Миљић каже за Данас да су за дизајн униформи ангажовали модног креатора, а њихову израду платила је школа. Наредни корак, када успеју да обезбеде средства, биће набавка униформи и за наставнике, а директор каже да ће је и сам носити. Ђаци задужују униформе на почетку школске године, а обавезни су да их на крају врате у уредном стању. Као један од разлога због којих су уведене, Миљић наводи да „желе да буду препознатљиви као школа где год се појаве“.
Извор: Данас