Уторак је дан када наставнике питамо оно што би требало да их питају доносиоци одлука у образовном систему наше земље. Али, пошто су људи из учионице ретко консултовани за оне стварно важне ствари, ми смо нашли за сходно да им понудимо простор на нашем порталу на ком ће рећи – шта им је СТВАРНО потребно и шта треба да се промени у школама у Србији.
Наша саговорница у рубрици Ми ВАС питамо ове недеље је Маја Радовић, наставница српског језика у ОШ „Јован Миодраговић“ у Београду. Маја је неко ко не ћути. Врло је гласна у својим захтевима да ствари морају да се мењају, па јој отуд није било тешко да на наша питања одговори.
Ево шта нам је рекла.
Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
Да се школа унапред не посматра као несрећно место. Људи су некада са поносом изјављивали чиме се баве. Данас им је непријатно, не зато што свој посао не воле истим интензитетом, него због реакције оних са друге стране. Као и у свакој професији, овој је нарочито потребно одобравање и подршка јер је непрестано под будним оком и у фокусу. Па хајде онда и да уочимо сви заједно те добре стране, а не само да реагујемо када нам се нешто не допада. Та подршка не би требало да долази само од родитеља, него и од свих осталих у просветном систему. Треба истицати и појединце и појединачне пројекте, а не сводити успехе наставника на неколико годишњих награда. Треба осмислити начин како да наставник напредује, у сваком смислу, а да то нису наметнути семинари него, заиста изабране делатности које ће променити нешто у његовој позицији и статусу. Наставници треба да буду учесници у свим важним променама и одлукама које се доносе у вези са школством, јер су стручњаци који су за то задужени давно изашли из учионица, и не знају баш увек како она у садашњем тренутку функционише. Наметање смерница, протокола, платформи, само своди наставнике на пуке оператере, а они најмање то треба да буду.
Наставник треба да зна да му је указано пуно поверење, чак и онда када уради нешто што се некоме лично не допада. И треба га пустити да воли позив који је изабрао.
А шта је потребно деци да би били срећнији кад кроче у зграду школе?
Што се овог питања тиче, консултовала сам децу. Сложили смо се код тога да час треба краће да траје, јер оно најдрагоценије данас је време. Оно што и ученицима, као и наставницима смета, јесте увођење нечег новог, а да нешто друго нисмо избацили. Ако је то ново чак и фантастично, неће се посматрати тако јер је додатна обавеза. Тиме му се не даје шанса уопште. Овде конкретно мислим на СНА (слободне наставне активности). Најлакше је било само додати их у распоред. Слажемо се код тога да би требало размислити како их убацити, а да се број часова не мења (уместо неког другог часа или у комбинацији са истим. То значи да програме других предмета треба растеретити).
Ученици би волели да су стално иста смена. Али кад то већ за већину није могуће, онда бар да крећу раније у другу смену што би се и могло постићи скраћењем часова. Такође би волели да одмор траје мало дуже и да имају час сваки дан који је предвиђен за причу и дружење.
Волели би да је само једна недеља месечно предвиђена за сва тестирања, а да после тога буду слободни недељу дана.
Велики број њих је истакао да би највише волели да се укине оцењивање. На питање – А шта би их подстакло да заиста науче предмет који им се не допада и не занима их (не може се све свима допадати, наравно), нису могли да смисле одговор.
Једногласни су код тога да програме треба растеретити да би се више пажње посветило заиста ономе што им је важно и што им се допада (колико год то индивидуално било).
Волели би да имају више излета и екскурзија и да часове одржавамо у природи и да наставник има за то слободу, не ограничавајући се часом који следи.
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
Администрација и стални страх да нешто не погрешимо (тачније, да погрешно не запишемо). Константно инсистирање на записаном, скреће фокус са онога што је суштински важно. При сваком инспекцијском надзору, папири су ти који се гледају. Иде се толико далеко да се контролише да ли је добра формулација реченице. А какву корист ученици, наставници, процеси образовно-васпитног рада имају од тога? Никакву.
Даћу један пример. Релативно скоро смо имали спољашње вредновање у школи (екстерну инспекцију). Колеге нису имале бригу око тога како ће одржати час. Није их бринуло знање и понашање ученика на часу. Није их интересовао ни крајњи исход надзора јер знају како раде. Али их је фрустрирала чињеница да је од свега наведеног важније шта је написано у припреми, и то не у оном кључном делу који се односи на ток часа, већ у оном почетном – да ли је наведен један циљ или су то циљеви. Па како сад циљеви, кад је настава орјентисана на исходе… Хоћу да кажем, нешто што уопште није важно за сам час и образовни процес, јер, да ли пише једно или друго, чак и да не пише ништа, да папира нема, час ће бити исти.
Темпо рада није у складу са могућностима и потенцијалима данашњег детета. Колико год је темпо живота убрзан, са градивом се мора успорити и та привидна слобода у маневрисању која је остављена наставнику при планирању часова, није довољна. Ја не могу да вежбам са ученицима онолико колико је њима заиста потребно. Морамо да ,,летимо“ даље. Мислим да је сврсисходније да градиво буде мањег обима, али да то што учимо добро утврдимо и не расплињујемо се на све стране.
Правилници и процедуре нису јасно дефинисани и најчешће су врло ограничавајући. Добар део времена се проводи у тумачењу онога што у неком члану пише. И, чак, кад постоји и најбоља намера, нису све ситуације и случајеви покривени. Навешћу пример вођења дисциплинских поступака. То је оно што родитељима изгледа као да школа ,,не ради ништа“. Деси се случај насиља. Покреће се читав механизам људи и активности да би се дисциплински поступак спровео. Узимају се изјаве, заказују саслушања, испитују се сведоци – баш као на правом суђењу. С тим што школа нема ингеренције суда и довољно је да кажете – Нећу да потпишем изјаву детета, и ви остајете без кључних доказа у ,,случају“ који од тих сведока зависи.
Реакције родитеља. Увек радимо са задршком имајући у подсвести реченицу – Шта ће родитељи рећи. А увек ће неко нешто имати да каже. И реакције су некада потпуно невероватне. Имали смо случај када се родитељ жалио школи што му је дете пало јер је изведено на ,,неадекватну“ подлогу за кретање деце на рекреативној настави. Та ,,неадекватна“ подлога била је трава.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
За почетак, да не понављамо изнова и изнова и изнова да су школа и наставници изгубили достојанство и интегритет, да су понижени, да су у најнезавиднијој ситуацији. Таква констатација само изгледа као нека врста ,,подршке“ у смислу – Видимо вас, знамо да је лоше. А то, заправо, није и не помаже никоме. Производи се само контраефекат и школа заиста почне да живи у том облику у свести деце и оних који децу у школу шаљу још и пре него што су у њу крочили. Ми имамо ту једну ружну навику да чим се састанемо, коментаришемо искључиво нешто ружно или погрешно што мислимо да је неки васпитач, учитељ, наставник урадио, а баш никад не помињемо све оне сјајне ствари које ти исти људи раде. Исто је и са појављивањем школе у медијима. У њима се нађе готово искључиво онда када се деси нека трагедија или скандал. Једна психолошкиња је на ту моју констатацију дала објашњење – Подразумева се да школа буде дивно, сигурно и лепо место, зато то што је подразумевано и не изазива реакцију. Све оно што је мимо тога, излази из зоне подразумеваног и наићи ће на одјек. Значи, треба да изађемо из тог шаблона подразумеваног и сви заједно да радимо на имиџу школе истичући њене добре стране.
С друге стране, наставници су ти који треба да схвате који је значај и важност њихове професије и складу са тим да се понашају. Не треба чекати на подстицај и одобравање са стране. Ми сами треба да будемо свесни да је част и привилегија уткати себе у хиљаде других живота. Реченице које смо изговорили, путоваће на све стране света. И не треба нам нико ко ће да каже колико је то велико и колико је неизмеран наш допринос и заслуга за све будуће што долази. Не треба да се стављамо у положај оних који треба да буду спасени. Ми, искључиво ми, имамо и ту снагу и моћ, и начин, да покренемо и преокренемо ствари. Ниједан одговоран наставник, из позиције одговорности и оног на којег се треба угледати, не може и не сме да допусти себи да се препусти.
Што се васпитног дела тиче, понављам нешто што сам много пута рекла, деца морају научити да осете последице својих поступака док су они још на бенигном нивоу. Школа није вакуум у којој треба да важе нека другачија правила у односу на стварни свет. То дете које изађе из школе ће врло одговарати за своје веће преступе који ће се можда догађати, ако се у школи не буде реаговало на исправан начин. Реакција није нужно нека мера, већ и читав систем подршке. Али није школа та која неће да реагује. Закон и протокол се често мимоилазе и не остављају простор адекватној реакцији. С друге стране, родитељи треба да буду сагласни са том васпитном улогом школе, не само онда када се она односи на неко друго дете, већ и на њихову децу.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
Избацила бих готово целокупну администрацију (која у овом облику раније није ни постојала), или бих запослила некога на место административног радника, да бисмо ми могли да се бавимо својим примарним послом. Мора се пронаћи неки други начин вредновања нашег рада. Мене је поразило након спољашњег вредновања, следеће – мерљиво је искључиво оно што је записано. Понављале су се реченице – Пронашли смо доказ да сте радили то и то, записано је да је урађено то, није записано да је урађено то. Покушаћу крајње једноставно да образложим. Да би постојао доказ о међупредметној корелацији, стручна већа треба да се налазе на заједничким састанцима и да се договарају. Наравно, мора да постоји записник. У реду, значи, ако ја радим песму ,,После кише“ и хоћу да причам о кишним глистама, морам да закажем састанак са колегиницом која предаје биологију, да ме мало упути у живот глиста, да ми то забележимо, а онда и да реализујемо. Шта сам ја урадила – Отрчала сам на петоминутном до њеног кабинета и питала све што ме интересује. Али то се не рачуна. Није записано. Значи – корелације нема. Јасно је сам ствар банализовала (иако сам се стварно распитивала за кишне глисте), али желела сам да будем конкретна.
То што се подразумева да је наставник доступан 24 сата седам дана у недељи. При том, овде не мислим на комуникацију са родитељима (границе поставља сам наставник), него онима из просветног система који очекују да су им за хитне табеле, смернице, податке, спровођење анкета, надокнаде наставници увек доступни. Ту спадају и такмичења која се одржавају викендима која би морала бити део радне недеље.
Правилник о васпитно-дисциплинској одговорности који би као ставку појачао и одговорност родитеља који би се још активније укључио у сам процес. Није довољно то што ће родитељ рећи – поразговараћемо код куће. Потребне су конкретне активности. Такође, неопходно је и учешће других институција у чије резултате рада најчешће немамо увид.
Час који траје 45 минута. Дефинитивно је сврсисходнији краћи час на којем је дете фокусирано. Ученици после пола сата већ губе пажњу. С друге стране, дете би се раније враћало кући, имало времена за неке друге активности, било напољу, свакако би требало да буде активније.
А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?
Програм. Реформисати програм не значи избацити нешто, па убацити нешто друго и померати наставне јединице из разреда у разред. Реформа значи и избацити нешто, и не додати ништа ново. Растеретити, оставити простора за увежбавање, за креативније часове, за другачији облик наставе.
Чак размишљам и о томе да се остави простор од десет процената часова годишње чије би теме искључиво наставник осмислио по потреби (не мислим на онај део који важи за одступања у броју часова по предвиђеној наставној јединици). Потпуно случајно, схватила сам да већина ученика не зна како им се зову прадеде и прабабе. То ниједан наставни систем не испитује, нити би неко морао да зна. Али, просто постоје ствари које су потребне. И деца су била толико поносна што су могла да причају о својим прецима, а пре тога са својим родитељима. Такви ,,слободни“ часови би требало да буду уврштени у програм, а не да се ми као наставници осећамо као да ,,варамо систем“ ако урадимо нешто што програмом није предвиђено.
Ми треба да се одлучимо на ком смо путу. Да ли се држимо традиционалне наставе или идемо тим ,,Годинама узлета и нових основа“ које се спроводе у вртићима и предшколским установама. Та два система су потпуно неусклађена, а терет те неувезаности пада на децу и родитеље јер рупе које настају између, попуњавају сами. У предшколском добу негујемо слободу и индивидуална интересовања, све уско специјализовано, а касније очекујемо устројство и ширину, да бисмо је касније опет сузили. Потпуни несклад. У предшколском се за сваку активност која дете ме интересује каже – Па није желело то да уради и то је у реду, а онда се за два месеца у првом разреду очекује да дете седи пет сати мирно у клупи и ,,жели“ све што му се предаје.
Са једне стране се говори о пројектној настави, ваннаставним активностима, креативности, радионицама, а са друге се стриктно држимо традиционалног облика наставе, прописујемо тачан број оцена и постављамо друга ограничења (колико контролних, колико писмених, ученик мора усмено да одговара, формативне оцене, бројчане, у недостатку смо једну среду, дневник све бележи, пази на формулацију реченице). Значи, ми морамо да се одлучимо шта од наставе хоћемо и какву наставу желимо и, на крају, шта је то што наши ученици из школе треба да понесу.