Превелика одељења, систем окренут ка резултатима, снажан притисак и премало одушевљења за учење: у многим расправама немачки школски систем се описује као тром.
Клаус Зирер са Универзитета у Аугсбургу описује немачку школу као „малу машинерију“: деца се „пуне“ знањем, без обзира на то да ли им то причињава задовољство или доноси успех. Подешавају се појединачни шрафови, али системске промене изостају.
А заправо би се лако могло нешто урадити. Као једну од најважнијих полуга Зирер наводи студије за просветне раднике. Оне би морале мање круто да се ослањају на стручно знање, а много више на педагогију и сарадњу: више тимског рада и више разумевања како учење заиста функционише – уместо рутине које су у школском свакодневном животу првенствено усмерене на преношење градива и оцењивање.
Млади наставници се и даље образују као појединачни борци, „а у школском животу нам је потребна тимска сарадња“, каже Зирер.
Наставници као „скаути за таленте“
Промену начина размишљања захтева и Дитер Доман, директор Истраживачког института за образовну и социјалну економију (ФиБС). Према његовим речима, наставници би морали више да делују као „скаути за таленте“: да препознају потенцијале, подстичу их и на њима граде даљи развој – уместо да само „одраде градиво“ и разврставају ко може да испрати наставу. Током студија се томе, каже, посвећује премало пажње.
Доман се залаже за увођење дуалних студија за наставнике, које би од прве недеље укључивале праксу – посматрање наставе, асистирање и затим рефлексију искустава на факултету.
„Шта чини доброг наставника?“ и „Како се воде разговори са родитељима?“ – таква кључна питања, сматра он, морала би рано и систематски да постану део свакодневице будућих просветних радника. На тај начин би студенти већ у раној фази могли да препознају да ли је овај позив за њих или није.
Први покушаји дуалних модела већ постоје, каже Доман. Међутим, они често служе само томе да студенти попуњавају рупе настале због недостатка наставника. А то, наглашава, није сврха целе идеје. Уз то, из политике долази мало воље за суштинске промене. Расправу, према његовим речима, воде људи који су добро прошли кроз стари систем и зато верују да он и данас функционише.
Како се у Немачкој постаје просветни радник
Образовање просветних радника строго регулисан процес који обично траје између шест и седам година. За разлику од многих других земаља, обавезно је студирање и предавање два предмета.
Студије су од самог почетка усмерене на тип школе у којој будући просветни радник жели да ради – на пример основну школу, гимназију, стручну школу или област специјалне педагогије.
Студије, које трају десет семестара, завршавају се стицањем звања Master of Education, што је у многим савезним покрајинама еквивалент Првом државном испиту.
Након факултета следи најзахтевнији део – практична педагошка обука која траје од 18 до 24 месеца. Паралелно са радом у учионици, кандидати похађају педагошке семинаре на којима анализирају сопствене часове и усавршавају методику наставе. Током овог периода примају плату, а образовање се завршава полагањем Другог државног испита.
Већина просветних радника у Немачкој има статус државних службеника, што им доноси велику сигурност запослења, као и одређене привилегије и олакшице.
Извор: Дојче Веле
