Да ли сте један од оних који визуелно уче пишући белешке у свим дугиним бојама или пак читате наглас да би вам нешто остало у глави?
Велике су шансе да вам је неко, ко верује у постојање различитих стилова учења, већ поставио слично питање. Међутим, како наводе са америчког Универзитета Вирџинија, сви учимо на суштински сличан начин. Заправо, сматра се „неуро-митом“ теорија да постоје различлити стилови учења, а то је последица неразумевања, погрешног тумачења или погрешног цитирања научно утврђених чињеница. Још један пример неуро-мита је да користимо само 10% нашег мозга, као и онај да, уколико пијемо мање од 8 чаша воде дневно, наш мозак почиње да се смањује.
Студије су показале да постоји снажно веровање у то да деца најбоље уче када примењују свој преферирани стил учења. Када је пре три године рађено ово истраживање, чак 93% учитеља из Енглеске и 96% њих из Холандије је потврдно одговорило на питање да ли верују у то да је постојање различитих стилова учења научно утемељено. Филип Њутн, професор на Медицинском факултету Универзитета у Свонсију, је у децембру прошле године истраживао какви се чланци могу наћи на интернету ако се претражује фраза „стилови учења“. Иако његово истраживање није довело до закључка да објављене студије пружају било какве доказе о постојању стилова учења, чак 94% научних радова заузимају позитиван став о њиховом постојању.
„Стилови учења не постоје, иако је литература пуна чланака који заговарају њихово коришћење. Ово подрива образовање као област истраживања и вероватно има негативан утицај на ученике“, рекао је Њутн за научни часопис Фронтиерс.
Докази против постојања стилова учења су, међутим, убедљиви. 2004. године Франк Кофилд, професор разредне наставе на Универзитету у Лондону, водио је истраживање о 13 најпопуларнијих стилова учења и открио да не постоји довољно доказа да се наставним техникама могу покрити различити стилови учења. Студија Харолда Пасхлера, професора психологије на Универзитету Сан Диего спроведена 2008. године била је још оштрија. Упркос доминантном пропагирању концепта стилова учења „од вртића до факултета“ и „напретку истраживања“ у овој области приказаним кроз разне водиче за наставнике, Пасхлер није пронашао чврст доказ за овај концепт. Написао је: „Иако постоји обиље литературе о стиловима учења, свега неколико је користило експерименталну методологију којом је тестирана валидност примене стилова учења на образовање. Поред тога, међу оним студијама које су користиле одговарајући метод, неколико је дошло до резултата који су директно у супротности са популарном ‘хипотезом мреже’, која каже да ће ученик најефикасније учити уколико буде примењивао поступке који одговарају његовом стилу учења“.
Па, како је погрешно веровање постало тако широко распрострањено?
У свом раду на ову тему, Хауард Џонс тврди да то није резултат преваре већ „униформисаних тумечења истинских научних чињеница”. Изгледа да се претпоставка која стоји иза мита о стиловима учења заснива на чињеници да различити региони можданог кортекса имају различиту улогу у визуелној, аудитивној и чулној обради информација, те би ученици требало да уче на различите начине, према томе „који део њиховог мозга ради боље”. Међутим, пише Хауард, „везе у мозгу су створиле овај неуро-мит, делом због техничких баријера језика који чине неуронауку неразумљивом за оне који нису стручњаци и поједностављења компликованих научних тврдњи. Ови митови се затим промовишу од стране ‘жртава сопственог маштања’ који су искрени, али у заблуди у свом уверењу да ће нека ексцентрична теорија унети револуцију у науку и друштво”, пише Хауард.
Неуро-митови нарочито могу ескалирати у културама где веровања о мозгу нису подложна научним испитивањима. На крају крајева, реткост је и да се методе учења у школама ригорозно и научно испитују било где у свету.
Извор: Big think
Приредио: А.Ц.