Желим.
Желим да ти буде лепо.
Да уживаш сваког дана, у сваком тренутку.
Да ти будемо асоцијација на сигурност, љубав, топлину, заједницу.
Да ти сузе претварамо у осмехе.
Да ти бојимо сиве дане.
Да памтиш све лепе и срећне тренутке.
Да те водимо на летовања и зимовања.
Да те научим да ходаш. Да трчиш.
Да нас у шетњама држиш за руке. А онда се затрчимо мало па те подигнемо, онако како сва деца воле.
Да ти купујемо сладолед, и кокице на шеталишту од уличних продаваца. Веруј, нема ништа лепше од сладоледа на точење. Са татом.
И од држања за руке са мамом. Временом ћеш схватити шта те руке све могу за тебе. Али временом. Ја сам то схватила тек кад сам добила тебе.
Желим.
Да те тата учи да возиш бицикл, да пливаш и скачеш са стене.
Да имаш дар за писање на мене. Да будеш своја, маштовита, доследна, истрајна. Буди слободна, тврдоглава. Моје је да се са тим борим и (не) изборим.
Кад ти се буде у животу плакало – плачи. Али ћу се ја потрудити да се много више смејеш – барем за оне ствари на које будем могла да утичем. Живот није баш увек слатко од шумских јагода са Шаргана. (објаснићу ти ово кад будеш мало већа)
Желим.
Да ти будем најбоља мама коју си могла да добијеш.
Да будеш поносна на свог тату, и мене.
Да будемо пријатељице.
Да једног дана, као велика девојчица а онда девојка, и жена, са мном причаш о свему.
Да можеш да нам се повериш увек.
Тата ће вероватно као и сваки тата, момке сачекивати и дочекивати намргођен.
Не брини.
И деда је се мрштио.
Откако има тебе не мршти се више. Још је блажи него што је био. Све оно што мени није било допуштено – теби ће ,чини ми се, бити.
Једва чека да крене испочетка, нову сезону причања приче за лаку ноћ.
Чардак ни на небу ни на земљи је најлепша бајка, икад. Веруј мами на реч.
Желим.
Да имаш срећно и радосно детињство. Као што сам имала ја.
Да будеш здрава, и срећна. Весела и раздрагана.
Да једног дана будеш баш оно што пожелиш у животу.
Да будеш окружена добрим људима, да научиш да препознаш оне који то нису.
Да се не љутиш, барем не јако на мене, док ти будем звоцала да не идеш боса, да лепо осушиш косу, да понесеш кишобран и обучеш поткошуљу.
Веруј ми, све је то баш досадно, али је јаче од једне маме.
Желим.
Желим.
Да упишеш једног дана факултет, да путујеш, да обиђеш све градове и места која желиш.
Да увек видиш светло, у који год тунел ушла у животу.
Да се не плашиш кад год ти се учини да се тресе гора од неког проблема.
Гомилу пута се гора тресла, а родио се миш. А све је решиво.
Јер имаш где да будеш, да се склониш, или да се вратиш.
Желим да једног дана, кад на то буде дошао ред, а доћи ће јер се године котрљају као лубенице низ брдо, нађеш некога ко ће да те воли и чува као што твој деда воли и чува баку, а твој тата мене. Да те третира онако како заслужујеш. Добро, сад сам већ отишла предалеко. Али ето, да знаш.
Желим да знаш да си најлепша ствар која нам се догодила. И не, то није лепршава причица за новине. То је истина.
Помогла си ми да завршим портрет свог живота.
Додала си свему боју.
Све си улепшала, уздигла, променила. Дала си свему смисао и поенту.
А тата и ја…
Устајемо ујутру и увече лежемо са истим циљем, а то је да теби буде добро. Да теби ништа не фали.
И тако ће бити док нас има.
Мила наша девојчице.
Аутор: Сања Митић, васпитачица, мама, аутор блога saninaobloga.video.blog