Пре десетак година била сам предалеко од идеје да ћу једног дана постати родитељ. Ипак, тада сам већ била тетка, а и водитељка различитих група самоподршке. У трагању за садржајем који ће ми помоћи да другима пружим подршку у јачању њиховог самопоуздања, наишла сам на књигу “Боље бити ветар него лист“. А у овој књизи, коју свакако топло препоручујем, пронашла сам Причу о лептиру.
Прича о лептиру је прича о томе да тешкоће, ма колико непријатне биле, не морају нужно бити нешто лоше и непожељно. Напротив, сваки проблем, свака тешкоћа, може бити прилика за скок у вис, шанса за раст, за развој, за јачање и оснажење. Сетила бих се ове приче и сваки пут када бих осетила или проценила да сама немам потенцијала да савладам одређени проблем.
Данас ми је Прича о лептиру веома корисна у родитељству и подсећа ме на то да не спашавам своје дете онда када му то није потребно, да га не штитим превише, да му не чиним “магареће услуге”, да га не презаштићујем.
Није тек тако лептир симбол слободе и душе.
Причу ћете врло лако пронаћи на интернету, а ја Вам једну њену верзију поклањам овде:
Човек је шетао по врту уживајући у топлом пролећном дану. Жмиркајући на сунцу, разгледао је пробуђено растиње. У једном тренутку, поглед му паде на чауру лептира која се љуљушкала на гранчици магнолије. Човек приђе ближе и виде на чаури мали отвор кроз који је лептир покушавао да изађе. То је трајало сатима, док се одједном све није умирило и стало. Чинило се да је лептир одустао.
Човек се уплаши да ће лептир угинути заробљен у чаури. Тако је пожурио у кућу, донео маказице и пресекао чауру како би помогао лептиру да изађе из ње. И лептир је заиста са лакоћом изашао из чауре. Али, уместо да полети, пао је на траву. Човек је чучнуо да га осмотри: крила су му била смежурана, а тело некако отечено. Човек се усправио и с нестрпљењем чекао да се лептирова крила рашире и да овај полети, али се ништа није догодило. Лептир није могао да полети ни тог, нити наредног дана. Остао је да пузи по трави целог свог живота.
Зашто се то десило?
Човек у свој својој доброј намери није размишљао о природном процесу трансформације лептира. Тесна чаура и напор који лептир мора да уложи да би прошао кроз њен мали отвор су неопходни да би течност из његовог тела била потиснута у крила. На тај начин лептир постаје спреман да полети у тренутку када се ослободио своје чауре.
Сваки човек поседује све ресурсе који су му потребни да направи промену. Понекад су управо тешкоће оно што нам је потребно. Без њих никада не бисмо постали снажни. И никада не бисмо могли да летимо.
Сетите се ове приче када следећи пут дођете у искушење да држите кашику уместо детета које то може само, да склањате играчке и предмете испред њега да се не би саплело, да га постављате у столицу уместо да га пустите да се само на њу попне или придржавате његову чашу јогурта да га не би случајно просуло, да му не допуштате да се само свуче или обуче јер ћете ви то обавити лакше и брже. Исто је и када су деца старија па им помажемо тако што пишемо домаћи задатак уместо њих, намештамо им кревет или трчимо за њима да им однесемо кишобран који су заборавили да понесу овог облачног дана.
Сваки пут када, уместо њега, дохватите играчку која је детету запала испод ормара, ускратили сте му могућност да доживи успех, да се осети способним и да осети срећу и задовољство због личног постигнућа.
Јер баш као што је лептиру неопходно да уложи напор да прође кроз малени отвор чауре како би течност из његовог тела била потиснута у крила, детету су потребни подстицај и охрабрење да се суочи са изазовима како би искуство ЈА ТО МОГУ из његовог тела било похрањено у његовој главици.
Извор: https://dnevnikdvemame.wordpress.com