Нил Гејмен: Добронамерни одрасли могу лако да униште дететову љубав према читању

Важно је да вам људи кажу на којој су они страни и зашто, и да ли су можда пристрасни. Као нека врста изјашњења интереса чланова. Тако да ћу вам причати о читању. Рећи ћу вам да су библиотеке важне. Сугерисаћу да је читање прозе, читање из задовољства, једна од најважнијих ствари коју човек може да уради. Са заносом ћу замолити људе да разумеју шта су библиотеке и библиотекари, и да сачувају обе ове ствари.

Нил Гејмен

И ја сам пристрасан, очито и неизмерно: ја сам писац, често писац прозе. Пишем за децу и за одрасле. Тридесетак година зарађујем за живот кроз своје речи, углавном измишљајући ствари и записујући их. Очито је у мом интересу да људи читају, да читају прозу, да бибилиотеке и библиотекари постоје и помогну да се негује љубав према читању и местима у којима може да дође до читања.

Проза има две употребе. Прво, то је прелазна дрога за читање. Нагон да се зна шта ће се десити следеће, жеља да се окрене наредна страна, потреба да се настави даље, чак иако је тешко, јер је неко у невољи и мораш да знаш како ће све да се заврши… то је веома стваран нагон. И тера те да учиш нове речи, да мислиш нове мисли, да наставиш даље. Да откријеш да читање само по себи пружа задовољство. Једном кад научиш то, на путу си да читаш све. И читање је кључно. Пре неколико година кратко се брујало о идеји да живимо у посткњижевном свету, у којем је способност да се дâ смисао писаним речима некако сувишна, али ти дани су прошли: речи су важније него што су икад биле, пловимо кроз свет са речима, и како свет клизи на мрежу, ми треба да пратимо, да пренесемо и разумемо оно што читамо. Људи који не разумеју једни друге не могу да размењују идеје, не могу да комуницирају и преводилачки програми тек донекле служе сврси.

Најједноставнији начин да будемо уверени да одгајамо писмену децу јесте да их научимо да читају и да им покажемо да је читање активност која пружа задовољство. И то значи, најједноставније речено, да пронађемо књиге у којима уживају, да им дамо приступ тим књигама и пуштамо их да читају.

Не мислим да постоји нешто попут лоше књиге за децу. С времена на време, буде у моди међу неким одраслима да укажу на подскуп дечијих књига, на жанр можда, или неког аутора, и да их прогласе лошим књигама, књигама које би децу требало спречити да читају. Видео сам да се то дешава изнова и изнова. Инид Блајтон је проглашена лошом списатељицом, Р. Л. Стајн такође, као и многи други. Стрипови су оцрњени као неговатељи неписмености.

То је којештарија. То је покондиреност и бесмислица. Нема лоших дечијих писаца, јер је свако дете другачије. Деца могу да нађу приче које им требају, и да се њима приближе. Отрцана, истрошена идеја њима није ни отрцана ни истрошена. То је први пут да се дете сусрело с њом. Немојте обесхрабривати децу од читања јер се вама чини да читају погрешну ствар. Проза коју не волите пут је до других књига које ће вам се можда више допасти. И немају сви исти укус као ви.

Добронамерни одрасли могу лако да униште дететову љубав према читању: тако што ће их спречити да читају књиге у којима уживају или им дати вредне, али досадне књиге које се вама допадају, еквиваленте XXI века викторијанској „усавршавајућој” књижевности. Завршићете са генерацијом која је уверена да читање није кул и још горе, да је непријатно.

Потребно је да се наша деца попну на читалачку лествицу: било шта у чему уживају да читају ће их покренути, миц по миц, до писмености. (Такође, немојте учинити оно што је моја маленкост урадила када се мојој ћерци допадао РЛ Стајн, што је било да сам отишао и узео примерак романа Кери Стивена Кинга и рекао ако су ти се свидео Стајн, ово ћеш обожавати! Холи је читала искључиво сигурне приче о насељеницима на преријама до краја свог тинејџ доба и и даље зури у мене када се помене име Стивена Кинга).

И друга ствар коју проза ради јесте да гради емпатију. Када гледате ТВ или неки филм, гледате ствари које су се десиле другим људима. Прозна фикција је нешто што ви градите од 26 слова и неколицине интерпункцијских знака и ви, и само ви, служећи се маштом, стварате свет и људе и гледате кроз друге очи.

Добијате прилику да осетите ствари, посетите места и светове које иначе никако не бисте спознали. Учите да су сви остали тамо негде једно ја такође. Бивате неко други и када се вратите свом властитом свету, бићете помало измењени.

Емпатија је алатка за изградњу људи у скупине, алатка која нам дозвољава да деламо попут више него собом опседнутих појединаца.

Како читате, такође сазнајете нешто од животног значаја за стварање свог пута у свет. А то је ово:

Свет не мора да буде овакав. Ствари могу да буду другачије.

Проза може да вам покаже другачији свет. Може да вас одведе негде где никад нисте били. Једном када посетите друге светове, као онај где се јело чаробно воће, никада не можете да будете задовољни светом у којем сте одрасли. Незадовољство је добра ствар: незадовољни људи могу да измене и побољшају своје светове, учине их бољим, учине их другачијим.

И док смо при овој теми, желео бих да кажем неколико речи о ескапизму. Чујем да се о том појму разбацује наоколо, као да је то нешто лоше. Као да је „ескапистичка” фикција јефтини опијат који користе смућени и будаласти и заблуђени и да је једина проза која је вредна, за одрасле или децу, јесте миметичка, она која одражава најгоре од света у којем читалац или читатељка себе налази.

Када бисте били заробљени у некој немогућој ситуацији, на непријатном месту, са људима који вам желе зло, и неко вам понуди привремени бег, зашто га не бисте прихватили? А ескапистичка проза је управо то: фикција која отвара врата, показује сунчану светлост споља, даје вам место на које можете да одете где имате контролу, где сте са људима са којима желите да будете (а књиге су стварна места, да не буде забуне); и још важније, током вашег бега, књиге такође могу да вам пруже знање о свету и вашој невољи, да вам дају оружје, оклоп: праве ствари које можете да узмете са собом назад у свој затвор. Вештине и знања и алатке које можете да искористите да одиста побегнете.

Као што нас је Џ. Р. Р. Толкин подсетио, једини људи који су љути противници бега јесу тамничари.

Још један начин да се уништи дететова љубав према читању је, наравно, побринути се да нема никаквих књига у његовом окружењу. И не пружити им никакво место да читају те књиге. Ја сам имао среће. Имао сам одличну месну библиотеку док сам одрастао. Имао сам родитеље који су се дали убедити да ме одбаце до библиотеке на путу до посла за време летњег распуста и библиотекаре којима није сметао мали дечак без пратње који би се свако јутро упутио у дечију библиотеку и претраживао каталог са картицама, тражећи књиге са духовима или магијом или ракетама, тражећи вампире или детективе или вештице или чуда. И када сам завршио са читањем дечије библиотеке, прешао сам на књиге за одрасле.

Били су то добри библиотекари. Волели су књиге и волели су да се књиге читају. Научили су ме како да поређам књиге из других библиотека од међубиблиотекачких позајмица. Нису се снобовски опходили према ичему што сам читао. Само се чинило да им се допада да је ту био мали дечак широких очију који је волео да чита и причали би са мном о књигама које сам читао, нашли би ми друге књиге у тој збирци, помогли би ми. Опходили су се према мени као према још једном читаоцу – ни мање ни више – што значи да су се опходили према мени са поштовањем. Нисам био навикнут на то да се према мени опходе са поштовањем са осам година.

Суштина библиотека је слобода. Слобода да се чита, слобода идеја, слобода комуникације. Њихова суштина је образовање (што није процес који се завршава оног дана када напустимо школу или факултет), забава, стварање безбедних места и приступ информацијама.

Бринем се да овде у XXI веку људи погрешно схватају шта су библиотеке и њихову сврху. Ако опажате библиотеку као полицу са књигама, то може да делује застарело или старомодно у свету у којем већина, али не све, штампане књиге постоје у дигиталној верзији. Али тако се суштински промашује сврха.

Мислим да то има везе са природом информације. Информација има вредност, а права информација има неизмерну вредност. Током читаве људске историје, живели смо у временима оскудности информације и имати потребну информацију било је увек важно и увек је вредело нешто: када садити биљке, где наћи ствари, мапе, историје и приче – увек су биле добре за оброк и друштво. Информација је била вредна ствар и они који су је имали или који су могли да је набаве могли су да наплате за ту услугу.

У последњих неколико година, прешли смо од економије која оскудева у информацијама до оне коју покреће презасићеност информацијама. Према Ерику Шмиту из Гугла, свака два дана људска раса створи толико информација колико смо то учинили од постанка цивилизације до 2003. То је отприлике пет егзобајта података на дан, за оне који броје. Изазов постаје не пронаћи ретку биљку која расте у пустињи, већ наћи специфичну биљку која расте у џунгли. Биће нам потребна помоћ да управљамо тим информацијама како бисмо нашли оно што нам заправо треба.

Библиотеке су места где људи оду да нађу информацију. Књиге су само врх леденог брега информација: оне су тамо и библиотеке могу да вам обезбеде књиге бесплатно и легално. Све више деце позајмљује књиге из библиотека више него икада раније – најразличитије књиге: у папиру и дигиталне и аудио. Али библиотеке су такође, на пример, места где људи који можда немају компјутер, који можда немају интернет конекцију, могу да оду онлајн и да не плате: што је од огромног значаја када начин за налажење послова, пријаве за посао или пријава за бенефиције све више мигрира ка томе да буде искључиво онлајн. Библиотекари могу да помогну овим људима да сурфују светом.

Не сматрам да све књиге хоће или треба да мигрирају на екране: као што ми је Даглас Адамс једном указао на то, више од двадесет година пре него што се Киндл појавио, физичка књига је као ајкула. Ајкуле су старе: било је ајкула у океану пре него што је било диносауруса. И разлог из којег су ајкуле и даље ту јесте зато што су ајкуле боље у томе да буду ајкуле више него било шта друго. Физичке књиге су снажне, тешко их је уништити, не треба их чистити, раде на сунчеву енергију, пријају у рукама и увек ће бити места за њих. Место им је у библиотекама, баш као што су библиотеке већ постале места где можете да одете да приступите е-књигама, аудио књигама и дивидијевима и садржају са мреже.

Библиотека је место складиштења информација и пружа сваком грађанину једнак приступ. То укључује информације о здрављу. И информације о менталном здрављу. То је простор заједнице. То је место сигурности, уточиште од света. То је место где се налазе библиотекари. Како ће изгледати библиотеке будућности нешто је што би требало да замишљамо сада.

Писменост је важнија него што је икада била, у овом свету порука и мејлова, свету писане информације. Треба да читамо и пишемо, требају нам глобални грађани који могу да читају удобно, да разумеју шта читају, да појме нијансу и учине да буду схваћени.

Библиотеке заиста јесу капије према будућности. Па је жалосно да, широм света, посматрамо локалне власти како хватају прилику да затворе библиотеке као лак начин да уштеде новац, не схватајући да, да би данас платили, краду од будућности. Они затварају капије које би требало да буду отворене.

Према скорашњем истраживању Организације за Економску Сарадњу и Развој, Енглеска је једина земља у којој најстарија старосна група има већу вештину и читања и рачунања од најмлађе групе, након што су други фактори попут пола, друштвено-економске позадине и занимања узети у обзир.

Или да поставим то на другачији начин, наша деца и наши унуци су мање писмени и с мањом вештином рачунају од нас.

Мање су способни да управљају светом, да га разумеју и да реше проблеме. Лакше их је слагати и обманути, биће мање способни да промене свет у којем се налазе, биће мање запошљиви. Све ово. И као држава, Енглеска ће заостати иза других развијених нација јер ће јој недостајати умешна радна снага.

Књиге су начин путем којим комуницирамо са мртвима. Начин на који учимо лекције од оних који нису више са нама, учимо да се човечанство изградило на себи, да је напредовало, да је учинило да знање буде нешто чему се констатно придају нове вредности, пре него нешто што треба поново да се учи, изнова и изнова. Има прича које су старије од већине држава, прича које су дуже наџивеле културе и зграде у којима су првобитно испричане.

Мислим да имамо одговорност према будућности. Одговорност и обавезе према деци, према одраслима који ће та деца постати, према свету који ће некад настањивати. Сви ми – као читаоци, као писци, као грађани – имамо обавезу. Пробаћу да детаљније објасним неке од тих обавеза овде.

Сматрам да имамо обавезу да читамо из задовољства, за себе и на јавним местима. Ако читамо из задовољства, ако нас други виде да читамо, онда учимо, вежбамо нашу машту. Показујемо другима да је читање нешто добро.

Имамо обавезу да подржимо библиотеке. Да користимо библиотеке, да охрабрујемо друге да користе библиотеке, да протестујемо против затварања библиотека. Ако не цените библиотеке онда не цените ни информацију ни културу ни мудрост. Угушујете гласове прошлости и штетите будућности.

Имамо обавезу да читамо наглас нашој деци. Да им читамо оно у чему уживају. Да им читамо приче од којих смо већ уморни. Да опонашамо гласове, да учинимо то занимљивијим и да не престанемо да им читамо само зато што су научили да читају сами. Користите време читања наглас да се повежете са децом, као време када се не проверавају телефони, када се ометања света стављају по страни.

Имамо обавезу да користимо језик. Да гурамо себе: да сазнамо шта речи значе и како да их развијемо, да комуницирамо јасно, да кажемо шта мислимо. Не смемо да покушамо да замрзнемо језик или да се претварамо да је нешто мртво што треба да буде преокренуто, већ треба да га користимо као живу ствар, која протиче, која позајмљује речи, која дозвољава да се значења и изговори мењају временом.

Ми писци – а посебно писци за децу, али сви писци – имамо обавезу према нашим читаоцима: то је обавеза да пишемо истините ствари, посебно важне када стварамо приче о људима који не постоје у местима којих никад није било – да разумемо да истина није у ономе што се дешава, већ оно што нам што нам говори о томе ко смо ми. Фикција је лаж која говори истину, на крају крајева.

Имамо обавезу не да досађујемо нашим читаоцима, већ да учинимо да им је потребно да окрећу странице. Један од најбољих лекова за снебивљиве читаоце, на крају крајева, јесте прича коју не могу да престану да читају. И премда морамо да говоримо нашим читаоцима истините ствари и да им дамо оружје и да им дамо оклоп и да им пренесемо какву год мудрост смо напабирчили из нашег кратког останка на овом зеленом свету, имамо обавезу да не проповедамо, да не очитавамо буквице, да не трпамо претходно сварене поуке и поруке у грло наших читаоца као што одрасле птице хране своје причиће прежваканим црвима; и имамо обавезу да никада, никада, ни под каквим околностима, не пишемо за децу нешто што ми сами не бисмо желели да читамо.

Имамо обавезу да разумемо и потврдимо да се као писци за децу ми бавимо важним радом, јер ако то забрљамо и пишемо досадне књиге које одвраћају децу од читања и од књига, умањили смо нашу властиту будућност и ослабили њихову.

Сви ми – одрасли и деца, писци и читаоци – имамо обавезу да маштаримо. Имамо обавезу да замишљамо. Лако је претварати се да нико не може ништа да промени, да смо у свету у којем је друштво огромно, и појединац је мањи од ичега: атом у зиду, зрно пиринча у пиринчаном пољу. Али истина је да појединци мењају свој свет изнова и изнова, појединци стварају будућност, и то чине замишљајући да ствари могу да буду другачије.

Погледајте око себе: озбиљно. Застаните за тренутак и погледајте око себе у просторији у којој се налазите. Истаћи ћу нешто тако очигледно да се често заборавља. То је ово: да је све што видите, укључујући зидове, у неком тренутку било замишљено. Неко је одлучио да је лакше седети на столици него на поду и замислио је столицу. Неко је морао да замисли начин да могу да причам вама у Лондону управо сада, а да сви не покиснемо. Ова просторија и ствари у њој и друге ствари у овој згради, овај град, постоје зато што су људи изнова и изнова и изнова замишљали ствари.

Имамо обавезу да кажемо нашим политичарима шта желимо, да гласамо против политичара које год партије који не разумеју вредност читања у процесу стварања грађана који су вредни труда, који не желе да се праве да чувају и штите знање, и охрабрују писменост. Ово није питање партијске политике. Ово је питање човечанства.

Једном су питали Алберта Ајнштајна како бисмо могли да учинимо нашу децу интелигентном. Његов одговор је био и једноставан и мудар. „Ако желите да ваша деца буду интелигентна”, рекао је, „читајте им бајке. Ако желите да буду још интелигентнија, читајте им још бајки.”

Разумео је вредност читања и замишљања. Надам се да можемо да дамо нашој деци свет у којем ће читати, у којем ће им се читати, у којем ће замишљати и разумети.

***

Прочитај у оригиналу: http://ow.ly/Vg6630bvgPZ
Аутор текста: Нил Гејмен

Превела са енглеског: Тамара Николић

Извор: antikvarijatramajana.com