У току је суђење дечаку К.К. који је 3. маја прошле године убио деветоро својих школских другара и чувара школе, као и његовим родитељима. Ни цела година није прошла од стравичног злочина који је потресао читав регион, а у истој школи, у ранцу ученика осмог разреда, пронађен је нож. Чији је то нож, зашто је унет и да ли нам школски полицајац ишта значи ако деца могу слободно да носе оружје, питања су на која још немамо одговоре.
Нинела Ричевић, мајка девојчице Ане Божовић, убијене 3. маја, казала је за емисију Пробуди се на ТВ Нова С да парнични поступак у ком родитељи убијене деце туже родитеље убице и школу иде својим током, те да су они завршили своја сведочења. Према њеним речима, браћа и сестре убијене деце сведочили су у петак и тај део је био затворен за јавност, што она сматра исправном одлуком.
„Та деца су за мене апсолутно хероји. Они су изашли пред судију и причали о томе како су они преживели тај 3. мај. Не знам да ли бих ја то у тим годинама могла. То су, нажалост, деца која су 3. маја морала да одрасту.“ – казала је Нинела Радичевић.
Међутим, како је објаснила, поред парничног, води се и кривични поступак, који је такође затворен за јавност, што је објашњено намером да се заштите породице убијене деце од јавног мњења и свега што би се писало.
„Ми, напротив, сматрамо да је неопходно да то суђење буде јавно. Ми немамо шта да кријемо. Ви ћете свакако имати медије који ће о томе писати, а ако је процес затворен, таблоиди ће измишљати приче, што се већ и дешава. С друге стране, одбрана може да пушта информације онако како њима одговара, а наши пуномоћници на то не смеју да одговоре јер је суђење затворено.“ – истакла је Радичевић додавши да то што је тај део поступка затворен породицама жртава никако не иде на руку.
Она је подсетила и на болну чињеницу да за убиство њихове деце нико неће одговарати јер је законски оквир такав.
„Поступак се води за несавесно држање оружја, а за само убиство нико неће одговарати јер дете од 13 година није кривично одговорно. И ми смо сад у ситуацији да нико не одговара за масовно убиство, а с друге стране имате родитеље који кажу да нису криви. То је оно што нас све боли. То што породица Кецмановић каже да се не осећа кривим и одговорним за чињење њиховог детета.“ – рекла је мама Ане Божовић.
Адвокати оптужене породице Кецмановић осврнули су се и на чињеницу да је родитељима К.К. замрзнута имовина, те да они ускоро више неће моћи да финансирају одбрану, које, наводно, кошта 30.000 евра за сваки дан када су суђења.
„Само то помињање имовине и количине новца је за мене неукусно. Ми не тужимо породицу Кецмановић да бисмо наплатили своју бол. Наша бол нема цену. Ко год каже да ми размишљамо о новцу, ја кажем „буди у мојој кожи пола сата, па да видимо да ли ће ти уопште доћи мисао о новцу, макар на секунд“. За мене је то помињање новца од стране адвокатице срамно и не знам ни шта је била поента. Ево, мени је јако жао што породица Кецмановић све паре даје на адвокате. Нека нађу пуномоћника по службеној дужности. Сигурна сам да је и то могуће.“ – казала је Радичевић.
Вративши се на тај трагични дан, мајка Ане Божовић казала је да је тог 3. маја Србија морала да стане. Не због тога што је њена Ана убијена, већ да стане и да свако од нас размисли да ли жели да живи у држави где се деца убијају и школи.
„Ми морамо да направимо неки заокрет. Постали смо друштво без културе сећања. Убиство премијера помињемо једном годишње, имате Старо сајмиште, гардисте, толико примера који су потпуно заборављени. Зато је требало да седнемо и схватимо да смо дошли до ситуацији да нам децу убијају у школи. То је могло да буде било чије дете и било која школа“ – истакла је Радичевић.
Она је додала да је страшно и помислити да ово што се десило може да се деси само у Рибникару. Каже да су, од 3. маја, родитељи убијене деце препуштени сами себи.
„Од 3. маја све што радимо, радимо на своју иницијативу. Мој муж и ја потражили смо медицинску помоћ на своју руку. Нас нико није звао иако је оформљена та радна група за психолошку помоћ. С друге стране, ја од јуна месеца тражим да сазнам ко је рекао да деца треба да се врате у школу 10. маја. Ми и дан данас немамо тај одговор, а мени је страшно важно да сазнам ко је ставио свој потпис на тај папир са том одлуком, као и које референце су коришћене за то. Како су они већ 5. маја знали да је то најбоље за ту децу, кад је радна група оформљена тек 12. маја? Зашто се то крије? Ко је то одлучио?“ – пита се Нинела Радичевић.
Како каже, због свега тога, није је изненадио недавни догађај када је осмак у школу унео нож.
„Знам и чујем од родитеља чија деца још иду у ту школу да је врло проблематично понашање ученика од тог 3. маја, али и понашање запослених у школи. У тој школи ништа не функционише и заиста бих волела да седнемо заједно и са том радном групом и видимо шта су конкретно урадили с том децом, кад упркос свему имамо децу која доносе нож у школу?“ – пита се мајка убијене девојчице.
Говорећи о меморијализацији, Радичевић каже да већина родитеља сматра да место где су деца убијена не може бити школа, али то не значи да сматрају да школу треба срушити.
„За два месеца нам стиже 3. мај и тренутно се ради на идејном решењу обележавања овог дана. Ми смо оформили један мултидисциплинарни тим који се тиме бави, а од Владе очекујемо да тој радној групи да мандат. Ту су све стручни и компетентни људи.“ – истакла је Нинела Радичевић.