Кроз векове искуство потврђује да добар пример који на увид деци пружају родитељи и васпитачи јесте најделотворнији чинилац васпитног деловања на младе.
Радовао сам се кад год сам упознавао родитеље који су били посвећени континуираном труду и обликовању личности своје деце. Запазио сам да они пажљиво и са интересовањем посматрају игре и дружење своје деце са вршњацима из школе и околине. Не устручавају се да наставника питају о квалитету дружења своје деце са вршњацима у школи. Од њих сам слушао да код куће увек пажљиво слушају шта им деца говоре о догађајима и о личностима које упознају. Труде се да на бројна питања своје деце одговоре са правом мером, знајући да деца брзо следе и њихове поступке и њихово мишљење. Дивио сам се њиховој одлучности да сваки слободан тренутак посвете породици, мада нису занемаривали ни пријатеље, ни своје професионалне задатке, приступајући свим сегментима живота трезвено: договорно, одговорно, плански. Запазио сам да су то људи који пажљиво и реално планирају све своје дневне активности. Када год сам у школи разговарао са овим мудрим родитељима о њиховој деци, они нису били ужурбани, премда сам знао да имају бројне обавезе и тешкоће са којима се већина родитеља данас неминовно среће. Нажалост, нисам упознао много оваквих родитеља.
У последњој деценији запажам да све више родитеља посећује школу да би у сурету са наставницима пре свега сазнали какав је успех детета: највише их интересују његове оцене, евентуално изостанци са часова и дисциплина. Или се устручавају, или немају времена ни жеље да питају наставнике како су им деца у школи расположена, да ли се и како друже са вршњацима. Највише их узнемиравају ниже оцене од оних које очекују. Не скривају да страхују због могућег нижег просека оцена на крају школске године или, што је још горе, на крају школовања. У контакту са наставницима запажа се да су веома ужурбани. Често не скривају ни да су забринути за егзистенцију своје породице.
Све чешће родитељи не стижу да буду сконцентрисани на личност детета и начин на које оно проводи време ван школе. Разлози су многобројни: прекомерне пословне обавезе или материјалне тешкоће које настају услед незапослености, нередовних и слабих прихода родитеља… Забринути, нервозни и често депресивни родитељи са дететом ретко и површно разговарају. Они препуштају детету да само проналази начине како да проведе време после часова у школи. Лако је запазити да деца без подршке и помоћи родитеља не успевају да пронађу праве одговоре на многобројне недоумице које прате њихово детињство. Збуњени су покушавајући да се некако оријентишу у догађајима унутар породице и школе. Они зато често непотпуно и сасвим нетачно тумаче поступке својих родитеља. Најопаснија последица за недовољно васпитно збринуту децу унутар породице је ако отпочну да родитеље осуђују или вређају. Улога вероучитеља, али и сваког савесног и духовно освешћеног наставника је да одврате децу од погубне праксе осуђивања и вређања својих родитеља. Архимандрит Тадеј је говорио да је уочио да већина невоља о којима су му људи говорили произилази због тога што су осуђивали своје родитеље.
Свакако да је најтеже деци коју родитељи у потпуности занемарују. Она најчешће постижу недовољан успех у школи из многих предмета. То код њих ствара осећај мање вредности. Зато губе мотивацију и веру у могућност да пропуштена сазнања надокнаде. Издвајају се из својих одељења, све више се друже са старијом децом проблематичног понашања, склони су „доказивању“ које се временом приближава или у потпуности припада криминалном понашању. Наставници, школски предагог и психолог настоје да „пробуде“ родитеље чији је васпитни рад са децом изостао. То је, нажалост, често безуспешно…
РОДИТЕЉИ И ПЛАНИРАЊЕ АКТИВНОСТИ ДЕЦЕ
Запазио сам да су поједини родитељи који су посвећени васпитању своје деце одлучни у намери да им потпуно испланирају, па чак и изаберу врсту ваншколских активности.
Преамбициозни родитељи настоје да избором додатних активности за своје дете потврде његову успешност и таленат, а да га истовремено и удаље од могућег лошег утицаја проблематичних вршњака. Уверени да су учинили најбоље за своје дете, преамбициозни родитељи углавном и не примећују када дете показује да је незадовољно и заморено ваншколским активностима које није само и спонтано изабрало. Ове додатне активности се често одвијају у затвореним просторијама, далеко од природе и од обиља кисеоника који је неопходан за несметан рад централног нервног система. Преамбициозни родитељи олако заборављају или потцењују чињеницу да децу новог информатичког доба на часовима у школи свакодневно веома замара навала информација. Нове појмове и релације међу појмовима деца са напором усвајају, јер су они ретко на занимљив начин представљени, а још су ређе уверљиво повезани са изворним дечјим доживљајајима света и природе.
Било би најкорисније када би родитељи учили своју децу да самостално и реално планирају своје активности. И, наравно, да у слободном времену сами бирају додатне активности које осећају да их највише привлаче.
Али, мало је родитеља у Србији који су могли да од својих родитеља науче како да свакодневно мудро планирају своје активности. Планирање и организација активности већина родитеља није учила ни у школи, па не чуди што овој значајној вештини и навици они не умеју да науче своју децу.
Наставници запажају како је све више деце која немају изграђене радне навике. То никако не значи значи да су она заиста лења. Она се, пре свега, плаше бројних задатака који им изгледају компликовано пошто не знају да им приступе организовано. Ако се таквој деци на прави начин и систематично помаже (што је немогуће само пуким једнократним информисањем о планирању времена и ефикасним методама учења) тзв. „лењи“ ученици се преображавају у мотивисане и енергичне младе људе који брзо напредују.
Јован Мрђеновачки