„Моја принцеза Софија има све, чак и правог коња и коњушара, и баштована, и псе и мачке, али јој је штипаљка из блата, коју је заслужила и добила као медаљу, ипак драгоцена. Таква су деца! То је та здрава психологија коју треба код њих неговати. Подршка дечјем труду, то је важна ствар и за родитеље и за учитеље.“
Ово су речи којима дечји писац и педагог у једној предшколској установи Весна Алексић објашњава шта је заправо деци потребно. И ма колико се ми радовали том осмеху који се сигурно појави кад отпакују нову и скупу играчку, оно што је њима заправо најпотребније је „ПРИСУСТВО и УЧЕШЋЕ родитеља у њиховом животу, па и у слободном времену, у игри…“
Весна је једна од најпознатијих домаћих списатељица за децу и њени романи лако проналазе пут до дечјих срца. Марија, принцеза Апатрапа, Софија, Ана из романа Сазвежђе виолина, само су неки од јунака које је Весна створила, како би деци показала да сви они проблеми који им се чине великим и нерешивим заправо муче још много њихових вршњака. А решење увек постоји.
Шта је то што деци данас највише недостаје?
Покрет. Данашњој деци, нарочито у урбаним срединама, недостаје кретање. Из године у годину све лошији су по том питању. Гледамо децу која не умеју честито ни да потрче. С обзиром на то колико је кретање важно за развој мозга, буквално, нова деца која седе, врло су осујећена.
Гледам, у комшилуку ми је основна школа. Кад се на крају часова или ујутру поређају мамини и татини аутомобили, не може да се прође. Родитељи одузимају деци најлепши део школе, а то је оно „од куће до школе, од школе до куће“… И не само то.
Заједно с кретањем све више се губе игре имагинације, оно ко бајаги и сл. Непроцењиво су вредне. Читања књига све је мање. Данашњи стил живота довео је до тога да се и праве, обичне новине, све мање могу видети по кућама. Развој се не може зауставити, знам, али деца морају од неког да виде и читање, и ходање, и шетњу … и да доживе, да све то живе.
У моди су играонице с разноврсним шареним справама и играчкама. Родитељима су у моди шопинг молови. Дечја искуства се своде на одређене територије и рецепте каналисаног понашања. Детињство би требало да буде доба без образаца који се намећу или које живот намеће. Још боље, то би требало да буде доба где се стварају обрасци правог, доброг, квалитетног живота.
Са издавачком кућом „Креативни центар”, која ове године обележава 30 година од објављивања прве књиге, сарађујете већ пуних десет година, током којих је објављено чак 14 ваших књига. Које су вас то заједничке идеје водиле све то време, па сте успели да створите толико велики број популарних издања за децу и младе?
„Креативни центар“ заиста има потпуно одговарајуће име и лого. То је издавач посвећен свету детињства, с високим критеријумима. Мени то одговара, имам изазов и осећам поверење. Кад моја књига оде у штампу, сигурна сам да ће бити без грешака и пропуста. A и кад изађе, као из оних раширених руку на ознаци, тада почиње и њен нов живот… Ништа није препуштено случају и онда тај заједнички напор некако покреће и писца да се ангажује, јер посао око књиге није завршен кад она изађе… Свака књига живи и на њен се живот пази. А пажња је љубав.
Сарадњу с „Креативним центром“ започела сам управо зато што ми се допадао и одабир иностраних књига које се ту објављују. Деведесетих година није било могућности да пратимо шта раде наше колеге писци из Европе и света. Тада је доста значио овај издавач – доносио нам је књиге и преводе из света, уз њих смо бар могли да видимо где смо ми у целом том лепом послу. Задовољна сам што су упркос тим тешким годинама и код нас излазиле добре књиге за децу. Улагање у домаће писце и илустраторе врло је скупо и компликовано, али „Креативни центар“ то доследно ради и то је вредно похвале.
У новој едицији о принцези Софији желели сте да покажете да чак и принцезе имају све оне проблеме с којима се током одрастања суочавају сва деца. Колико је важно да деца верују да могу да постигну све што може и било које друго дете, па макар то била и принцеза?
Сваком детету је неопходно да осећа и да зна да постоји макар једна особа којој је оно најважније на свету, којој је оно драгоцено. То не мора да буде чак ни природни родитељ, али мора да постоји та ЈЕДНА, значајна особа чија је љубав несумњива. Поред ње, подршка треба да стиже и с других страна, од друге деце и одраслих, јер одрастање је сложено и пуно проблема… У едицији о принцези Софији намерно су обрађени кључни проблеми с којима се сусрећу и деца „којима не фали баш ништа“, као што Софија има свега у изобиљу, па опет – проблеми су проблеми! Ко је излечио усамљеност играчкама, и ко је био тај који није стрепео од вађења првог млечњака, и које дете данас не воли да игра видео игрице?! Међутим, родитељи, симпатичне тетке, куме, учитељи, друга деца … сви они постоје да би умекшали неке проблеме.
Деци не треба давати много скупих играчака, њима више треба ПРИСУСТВО и УЧЕШЋЕ родитеља у њиховом животу, па и у слободном времену, у игри… Сетите се како Саројан објашњава свом сину да могу да живе срећан живот и без милион долара. Они се играју заједно, отац и син, и кувају ручак од 100 зрна пасуља, немају више, али су потпуно срећни… Наравно, родитељи треба прво сами да верују у то да сви имамо исте шансе и да своја уверења преносе на децу. Да их науче да раде. Да процењују и хвале њихов труд, а не резултат. Да их бодре. Моја принцеза Софија има све, чак и правог коња и коњушара, и баштована, и псе и мачке, али јој је штипаљка из блата, коју је заслужила и добила као медаљу, ипак драгоцена. Таква су деца! То је та здрава психологија коју треба код њих неговати. Подршка дечјем труду, то је важна ствар и за родитеље и за учитеље. Дакле, мислим да и родитељи и учитељи могу да продубљују своја знања читајући, између осталог, и савремену литературу за децу. У њима има одговора и за конкретне текуће проблеме. Храбро тврдим.
Поред тога што сте писац, радите и као педагог у предшколској установи. Дакле, радите с децом и пишете за њих. Који је од та два посла тежи, а који доноси више сатисфакције и лепих тренутака?
Као стручни сарадник радим доста с васпитачима и медицинским сестрама који пак директно, у групама, раде с децом. Између осталог, пратим тај рад и с неком децом непосредно сарађујем, неку пратим по потреби, радим с родитељима и сл. Тај посао има и тешких тренутака, јер има тешких дечјих судбина, озбиљних ситуација, па и туге. Кад пишем, могу да амортизујем живот, да истражујем, да улепшавам ако треба, а често треба. Сатисфакције има и у једном и у другом делу мог живота.
Ево, на пример, један млад човек ме је недавно препознао овако: – А, ви сте једном на кажипрсту нацртали очи и уста и онда је то била лутка с којом смо разговарали… Прошло је двадесет година, он је одрастао, али се сећа мене с том нацраном лутком на прсту. Као писац, такође доживљавам лепе моменте. Недавно је нека жена на Фејсбуку завапила овако: „Па добро, где ја могу у свом животу да нађем и купим ту Карту за летење?“ То је мој први роман, који је она читала као дете, па би вероватно опет…
Какав је квалитет предшколског образовања код нас и шта је то што би требало мењати?
Ма одличан је, отворен, флексибилан, подстицајан. Не знам зашто га толико често мењамо кад је добар! Заправо, склони смо томе да променимо термине, а суштина је иста, довољно добра да се не дира. Нема потребе на сваких 20 година мењати основе кад су добре. Код нас није добро само то што има много деце по групама, што нам реално треба више вртића, више физичког простора. Сви аспекти васпитно-образовног рада који се годинама примењују веома су напредни и деци дају доста могућности за правилан развој. Мислим да треба само појачати стручно усавршавање, за које нема довољно новца, и треба смањити обим евиденције о васпитно-образовном раду. Ту почиње да нараста доста непотребног писања које једе драгоцено време и оптерећује васпитни кадар. Све остало је добро!
У прошлом интервјуу говорили сте и о томе који је то прави узраст за полазак у вртић, па сте рекли да је то око четврте године. Ипак, мали је број родитеља који имају могућност да чекају толико дуго, па деца углавном крећу већ с годину дана. Шта је, из вашег искуства, најбољи рецепт за што безболнију адаптацију?
Најважније је да родитељи буду смирени, доследни, да сарађују с васпитним особљем и да имају поверења у њих. Родитељи често више пате него деца; гледала сам како се растају у јаслама. Дете плаче, покушава до задњег момента да пружи отпор, а родитељ одлази у прединфарктном стању, понекад и у сузама. Дете се за пола минута смирује и игра се као да ништа није било.
Родитељи треба да знају да су дечје емоције краткотрајне, за разлику од њихових. Кад је заиста права патња у питању, ми то видимо и тада реагујемо… Деца немају појам о времену и њима ништа не значи она реченица: „Мама ће брзо доћи…“
На почетку, у адаптацији, они имају осећај да су остављени. Њима сат, или два, или пет не значе ништа. На срећу, већина адаптација код мале деце добро и брзо прође. Понављам, најчешће више и непотребно пате родитељи.
„Креативни центар“ је врло посвећен раном развоју, па тако постоји велики број различитих вежбанки како за најмлађе тако и за предшколце. Шта би требало да подразумева припрема за полазак детета у школу код куће, а шта у вртићу – треба ли да деца у школске клупе седну знајући да читају или је боље да се тај посао препусти учитељу?
Деценијама се у пракси носимо управо с тим питањем. Родитељи би волели да им дете крене већ описмењено у школу, за сваки случај. Сматрам да учитељ једини зна правилно да описмени дете. У предшколским групама то не треба да се ради. Има дивних приручника за предшколце који могу да потпомогну у развоју многих вештина, развоју пажње (као врло важне), ситне моторике, труда и сл. Постоје и игре са словима које примењујемо, али не треба императивно децу учити читању, поготово не ако сама нису заинтересована. Уколико неко дете само реши да научи да чита пре поласка у школу, оно ће то и урадити, али не треба ми да га притискамо.
Није предност у томе да буде писмено кад пође у школу. Предност је ако га интересују решавање проблема, приче, ликовни рад… Годинама су неки моји васпитачи узимали приручнике о годишњим добима из „Креативног центра“ уместо оног официјелног приручника, јер су им се допадали. Ја сам својој унуци куповала књиге с лавиринтима из „Креативног центра“. Она је волела то да решава. Неки васпитачи су тражили комплете из ликовног уместо приручника. Није битно КОЈИ је приручник у рукама предшколца – важна је навика да са шест година дете има СВОЈУ књигу у којој ће радити, и то у паузама између игара. Без притисака.
Како родитељи могу да помогну својој деци да се успешно припреме за полазак у школу? Које је Ваше мишљење о томе?
Taко што их неће превише штитити, што је код нас широко распрострањена појава, која све више доводи до недостатка мотивације за учење код деце. Пре него што крене у школу, дете би већ требало да има своја властита задужења у кући (намештање кревета, сређивање собе), где је опет битно оцењивати његов труд, а не резултате. Родитељи ће помоћи и тако што ће му обезбедити да се игра, јер игра је и даље начин живота и учења. Помоћи ће тако што ће му давати више позитивног поткрепљивања, тако што ће се информисати о реалним моћима и потребама тог узраста, тако што ће поштовати учитеља кога дете добије.
Моја колегиница Весна Јањевић, психолог, припрему за школу објашњава на диван, алегоријски начин. Општа припрема за школу почиње рођењем, и то је кућа. Посебна, ужа припрема почиње у шестој години, кад се ради циљано с децом, и она личи на гаражу по принципу „Уради сам“. Важна је, треба нам, али не пресудно. У односу на гаражу, кућа је већа, њу су тукле кише и олује, њу смо улепшавали и дорађивали, она је вољена и читав живот је у њој. Тако, све што се детету догодило од рођења, све је то припрема за школу, односно за живот. Полазак у школу само је тренутак, а уз мало родитељског труда и много стрпљења биће то једнога дана лепо и важно сећање.
Интервју водила: А. Цвјетић