До пете године дете је – бог, до петнаесте – роб, после петнаесте – пријатељ, пуноправни члан друштва
Велико интересовање у свету одувек је изазивао прилаз житеља Земље излазећег Сунца васпитању деце, које се назива „икудзи“, и то није проста свеукупност педагошких метода, него цео један филозофски систем усмерен на васпитање и образовање младих покољења и њихово одрастање.
Јединство мајке и детета: у првој години после рођења мајка и њено чедо су у ствари једна целина
Мајку у Јапану називају „амаз„.
Веома је сложено превести и пренети дубоки смисао тог израза. Али глагол који је од те именице изведен приближно означава „мазити“, „штитити“, „бити некоме покровитељ“.
Током векова је васпитање деце у јапанској породици била обавеза жене. Међутим, у XXИ веку нарави и навике су се драстично измениле. Ако су се некад припаднице слабијег, лепшег пола бавиле искључиво домаћинством и другим кућним обавезама, данас савремене Јапанке уче, раде, путују.
Али им то не смета, ако се одлуче за материство, да му се и потпуно посвете.
За Јапанку није препоручљиво да буде запослена док дете не напуни три године и да дете препушта старању баба и деда.
Главна обавезе жене је да буде мајка, а на преношење својих обавеза на неког другог, у Јапану се не гледа добро.
Осим тога, у првој години живота, мајка и њено чедо су у ствари једна целина.
Куд год би се Јапанка упутила, чиме се год бавила, од малише се не раздваја – дете јој је или на грудима или на леђима. Беби-слинг мараме су се у Јапану појавиле далеко пре него што су ушле у моду на Западу, а креативни јапански дизајнери не штеде машту и идеје да их учине живописнијим и разноврснијим, креирајући их попут летећих ћилима из бајки.
„Амаз“ је сенка свог чеда
Непрестани физички и духовни контакт ствара неизбрисив мајчин ауторитет.
За једног Јапанца не постоји ништа што би било горе, ружније и простачкије него увредити своју мајку.
Дете – бог
До пете године, сходно принципу „икудзи“, дете је небеско биће. Њему се ништа не забрањује, на њега нико не сме да повиси глас, нико га не кажњава.
За њега не постоје речи „забрањено„, „не сме се„, „лоше„, „опасно„.
Малишан је слободан у својој сазнајној делатности.
С тачке гледишпта европских и америчкх родитеља, то је мажење, подстицај на испољавање каприциозности, одсуство контроле.
А у ствари, родитељски ауторитет и власт над дететом је у Јапану знатно јача и израженија него на Западу. Све зато што се заснива на личном примеру (1.) и ослања на осећања (2.).
Истраживања о разликама у приступу васпитању детета у Јапану и Америци
Године 1994. спроведено је истраживање о разликама у приступу образовању и васпитању у Јапану и Америци.
Научник Азума Хироши, замолио је представнике обеју култура да направе заједно са својим дететом конструкотор-пирамиду.
Као резултат посматрања, дошло се до следећих закључака:
А) Јапанке су на почетку показивале како да се сагради конструкција, а затим су дозволиле детету да то понови. Уколико погреши, почињало се све изнова.
Б) Американке су ишле другим путем. Пре него су почеле да граде, оне су подробно објасниле малишану алгоритам градње и тек после тога, заједно с њим градиле.
Значајну разлику у педагошким методикама Азума је назвао „разјашњавајућим“ типом схватања родитељства.
Јапанци „разумеју“ своје дете, не на основу речи, него на основу поступака.
При томе, дете од најранијег узраста уче да буде пажљиво према осећањима својих ближњих, средине која га окружује, па чак и према предметима.
Маленог несташка неће терати од вруће шоље с млеком, али ако се опече, „амаз“ ће молити да јој опрости, не заборавивши да га подсети какав бол јој је причинио његов нерпромишљени поступак.
Други пример: размажени малиша ломи омиљену играчку.
Како би у том случају поступила Американка или Европљанка?
Сасвим је сигурно да би Американка одузеле детету играчку и одржала му лекцију о томе како се много трудила да му је купи.
Јапанка ништа не би предузимала. Само би рекла: „Наносиш јој велики бол.“
На тај начин, деци узраста до пет година формално је све дозвољено. Тиме се код њих формира самосвест и помаже им се да стекну слику о себи изражену у виду констатације:
„Ја сам добро дете, васпитано, које воли своје родитеље.“
Дете – роб
Кад наврши пет година, јапанско дете почиње да се суочава са „суровом стварношћу“, према њему се примењују строга правила којих се мора придржавати. Реч је о томе да је од искона јапанско друштво-заједништво: климатски и економски услови су их приморавали да живе и раде руку под руку.
Само узајамност, солидарност и оданост служењу општем добру, могли су да обезбеде добар род пиринча, а то значи сит живот. Тиме се може објаснити и снажан развој „сјудан исики“ (заједничке свести) и система који се заснивао на патријархалној породичној хијерархији.
Општи интереси су били изнад свега.
– Човек је тек шрафчић у сложеном механизму.
– Ако не нађеш своје место међу људима, стићи ћете судбина изгнаника.
И управо због тога, дете после пете године уче да буде део групе.
„Ако се тако не будеш понашао, исмејаваће те.“
Дете се у Јапану брзо навикава да жртвује егоистичке интересе у корист колективног добра
За Јапанца нема ништа страшније од друштвене изолованости, и дете се брзо навикава да жртвује своје индивидуалне, егоистичке интересе и да их потчини колективу.
Васпитач, који се, узгред буди речено, стално мења, у дечјем вртићу или у посебној, припремној школи, врши улогу, не учитеља, него координатора. У арсеналу његових педагошких метода налази се, на пример, и „делегирана пуномоћ и овлашћење за вршење надзора понашања.“
Обављајући дужност старатеља, васпитач разбија поверене му групе деце на мање делове, објашњавајући то потребама да дете мора, не само да добро изврши свој део задатка, него и да прати како то раде и његови другари.
Међу омиљене активности јапанских малишана спадају тимске спортске игре, штафета и хорско певање.
Приврженсот мајци омогућава придржавање „закона стаи“ и поступање по његовим правилима. Јер, уколико се наруше колективне норме, „амаз“ ће се јако наљутити. То би била срамота, не на дететовом, него на њеном имену.
И тако, следећих 10 година живота дете се учи да буде део микро-групе, да сложно и солидарно ради у колективу. Тако се формира његова колективна свест и друштвена одговорност.
Дете – равноправан члан друштва
Са навршених 15 година, дете се сматра већ формираном личношћу. Даље следи краћа етапа отпора и самоидентификације које, уосталом, ретко кад могу да подрију основе утемељене у претходна два периода одрастања.
„Икудзи“ је тако парадоксална и могло би се рећи чак и чудна васпитна метода. У крајњем случају, бар тако изгледа из нашег, европског угла посматрања.
Међутим, та васпитна метода је у Јапану проверавана вековима и помаже да одрастају дисциполиновани грађани, који ће се придржавати закона своје земље.
Бранко Ракочевић
Извор: Vidovdan