Људи често долазе на психотерапију због проблема са самопоуздањем. Исцрпљују се упоређивањем са другима, и то управо по оним карактеристикама или областима у којима осећају да су слаби. Врло ретко ће се с другима поредити по нечему у чему су добри или што осећају као свој квалитет. И многи, чак и када имају срећне животе, се збуне, осећају стид или се потпуно заблокирају када им поставим питање: „А шта волиш код себе?“. Не морам да наглашавам колико лакше се исприча све оно што код себе не волимо, и колико је та листа дужа.
Самопоуздање се тиче евалуирације себе и својих постигнућа, и базира се на поређењу са другим људима. Да бисмо се осећали самопоуздано, потребно је да се на неком нивоу истакнемо у односу на друге – да смо по нечему изнад просека или специјални.
Самопоуздање нам је друг само у добру – себе похвалимо онда када успемо, али строго и грубо себи судимо када не задовољимо своја очекивања.
Јесте ли приметили какве речи упућујете себи када се у таквим ситуацијама критикујете? (пре него што кренете да читате даље, пробајте да се присетите речи и тона којим се себи обраћате када нисте собом задовољни – да ли себе назовете погрдним именом, понизите, истичете грешке без обзира на успехе, умањујете своје заслуге и способности?) Замислите сада да разговарате са пријатељем којем је тешко. Да ли бисте према њему усмерили исту такву грубост? Вероватно тако нешто не можете ни да замислите. Па зашто то онда тако лако радимо себи?
Знате оне ситуације када себе бичујете да радите више и јаче? Јер, ако нема терања, неће бити ни резултата? То долази из потребе да се осетимо добро, а то ће се десити САМО АКО постигнемо одређени циљ. Добри смо „само ако …“. Како условно себе волимо.
Када самокритицизам постане хроничан, осећате се анксиозно и/или депресивно, одакле тешко себе можете да подстакнете да радите и стварате, тако да сте још више незадовољни собом и себе критикујете, расположење се још више погоршава, и то је онда зачарани круг неуспеха, недостатка самопоуздања и самооптуживања.
Испод мањка самопоуздања се заправо крије нешто много дубље и значајније: недостатак саосећања и љубави према себи. За разлику од самопоуздања, саосећање према себи:
- није засновано на мерењу и оцењивању себе;
- осећамо га јер смо људско биће, а не зато што смо га заслужили;
- не морамо да будемо бољи од других да бисмо се осећали добро по питању себе;
- доноси емоционалну стабилност јер је ту за нас и у добру и у злу – замењује самокрититику и грубост према себи када паднемо.
Ако волимо и подржавамо себе у добру и у злу, самопоуздање долази природно и није условљено поређењем са другима. ОК смо себи безусловно – и када падамо и када летимо. И онда нема борбе и доказивања, довољно је што само јесмо. Звучи једноставно, а за многе од нас је „само“ волети себе најтежа ствар на свету. Али то није разлог да не почнете, још данас. Волели сте довољно друге, знате како се то ради. Себи љубав, сада.
Аутор: Тамара Видовић, психотерапеут