Током гостовања у емисији “150 минута” на Првој ТВ, доктор Ранко Рајовић говорио је о значају покрета за развој дечјих когнитивних функција.
Велики број људи на друштвеним мрежама хвали ваш начин подучавања деце – НТЦ систем учења, односно развијање можданих вијуга од малих ногу кроз игру. Мозгалице, асоцијације, скривене речи само су неки од начина да предавачи покрену машту деце и њихову заинтересованост за битне ствари које су им неретко досадне. Јесу ли родитељи захтевни? Да ли добре оцене утичу на децу, да ли су добре оцене данас мерило знања?
“У односу на период од пре 10 година, многе државе Европе данас покушавају да помогну саме себи. Ту је ПИСА тест, гледа се како деца уче, шта су научили… Још од 2008. године креће притисак, многе државе траже начине да допринесу побољшању образовног система, покушавају да увиде како да деца буду економски продуктивна. Смањује се градиво, али се у међувремену схватило да то није дало резултате и да није сврха у томе, тако да га поједине државе више не смањују. Деца све више имају проблем да се концентришу, све чешће се спомињу поремећаји пажње, АДХД. На пример, 15 одсто деце у Енглеској данас узима лекове на бази амфетамина. Амфетамин је дрога, почели смо да дрогирамо децу да нас слушају у школи”, каже Рајовић и истиче да друго решење представља рад са децом одмалена – да мисле, да повезују.
“Покрет је основа развоја мозга, дете мора и кроз покрет да повезује пређене мисаоне процесе. Вртење, једна од најчешћих дечијих активности је врло корисна. Морамо гледати шта дете воли инстинктивно да ради. Ми им стално бранимо, али у тој ротацији, том скакању је тајна. Данас се зна да се мозак развија у покрету. Родитељи ме најчешће питају “Да ли то значи да, ако је дете спретно, оно је самим тим и ителигнентно?”. Ја им на то кажем да спретни људи имају велики број синапси, али ако немају знање о тим синапсама, то нису паметни људи. Градска деца гледају телевизију, знају како да користе компјутере, знају напамет градове, где се налази која држава, али и даље имају когнитивне потешкоће, попут дислексије (поремећаја читања). Циљ је да родитељи схвате да деца у покрету морају да мисле и решавају проблеме.”
Да ли ви правите нову дефиницију памети? Да ли је дете које живи на селу, рецимо, које може већ да чува овце и обавља много послова, а уз то се школује, самим тим по природи ствари мање паметно?
“То је бистро дете, али оно нема информације које ће повезивати. Градско их има, али их не повезује. Често спомињем вежбе у вртићу, за децу од 5 година. Поставим им прво загонетку: Шта је то што цео дан иде, а не излази из куће? Тешко им је да погоде, али када кажем ‘кућица’ уместо ‘кућа’, онда схвате да је реч о пужу. Затим тог пужа повежем са шумом и кишом, питам их шта расте у шуми када падне киша. Они кажу печурке. Онда им испричам да су један дан мишеви бежали од кише и покушали да се сакрију под печурку. Један миш је стао, други није. Други дан су трчали, и оба миша су стала под печурку. Када их питам зашто је то тако, они кажу да је печурка порасла. Деца из друге групе, којима претходно нисам испричао причу о мишевима и печурци рекла су да су се мишеви смањили. Наша деца не повезују информације, морамо да мењамо методе подучавања за 180 степени.“
Шта значи природа у развоју дечјег организма?
“Природа је нешто незаменљиво. Наш мозак се развијао милионима годинама, у покрету. Деца су скакала преко камена, потока, с камена на камен, преко гране… Дете је морало да трчи, да размишља, да нађе начин како да прескочи у трку преко потока. Морало је непрестано да процењује своје способности, да размишља о томе колико је поток дубок, како да га прескочи. Нису деца трчала тек тако, то је била припрема за живот. Тада се знало да управо од те спретности зависи живот, да ли ће дете преживети или неће. Данас тога нема, па родитељи мисле да то више није битно, али управо је то разлог зашто данас деца не напредују. Природа је незаменљива; шума, парк, трчање, скакање…“
Све више родитеља се жали како њихова деца не могу да заспу.
“Човек је живо биће створено за кретање и његов мозак се развија у покрету, највише од 2. до 5. године. Биологија је детету у том периоду дала огромну енергију, да се креће и користи мозак. Ако тога нема, како ће оно потрошити толику огромну енергију? Сваки власник пса зна да псе морате шетати да би мирно спавали. Исто је и са децом. РЕМ фаза сна изузетно је важна за формирање нервних структура. Шта смо урадили ако померимо спавање? Ремети се РЕМ фаза. Она се надокнади у другој половини ноћи, али то већ није природна еволуција, није исти квалитет сна.“
Када се деца пењу на дрвеће, на пример, родитељи често осећају страх да се не повреде. Да ли их треба заустављати?
„Децу морате да пустите, да би знала шта могу. Ми чак и свим нашим питањима не дајемо готова решења – они их сами траже, а за то време мисле. Морамо да учимо децу да мисле, они тако најлакше уче информације.“
Многа деца су нарочито активна у време празника. Нажалост, на ову беспарицу родитељи често немају могућност да их негде изведу. Шта радити за празнике?
„Детету је сваки дан празник. Дете сваки дан скаче са фотеље на фотељу, са фотеље на кауч, мора сваки дан да се креће. Може и да користи компјутер и гледа телевизију, то није забрањено, али деца треба и да скачу. Направите у стану ситнице које ће омогућити развој деце кроз покрет. Ставите испод тепиха две гранчице, два камена, два кестена, можда ће да гази по предметима или да их избегава. Нацртајте на папиру кругове, реците им да се до граница тих кругова испод тепиха налази нешто и да ће добити бодове кад год погоди где је предмет. Дете реши задатак, а онда каже ‘Хоћу још једном’. За пет дана ставите 7-8 ствари испод тепиха. Кад дођу гости, оно ће већ само од њих тражити да газе преко тепиха, да и они сами учествују у игри. То су ти тестови које ми примењујемо. Или можете да разапнете паукову мрежу преко врата и тражите од детета да дође да вас уплаши – деца много воле да плаше родитеље. На мрежу окачите звончиће, па ће се чути када дете прође. Следећи пут ће покушати да је избегне да би вас уплашило, размишљаће о томе како да реши проблем.“
Извор: ТВ Прва