Посао детета је да се игра и истражује
Да ли сте срели здраво дете које неће потрчати у сусрет „блатњавој барици“ са жељом да по њој гази, скакуће, прска или је прескочи? Одакле та потреба?
Најважнији посао мозга је прикупљање, а затим и обрада информација, што и јесте интелигенција. Управо због тога дете у периоду развоја има инстиктивну потребу да сакупи што више информација, тј. да научи што више.
Ово ће бити јасно ако замислимо следећу ситуацију: бежимо од групе вукова који нас пристижу. Вероватно ће нас стићи за две, три минуте. А ми до склоништа имамо две минуте. Тог момента, мозак преузима комплетну контролу и не пита нас скоро ништа, јер ту нема много времена за размишљање. Сваки покрет, сваки детаљ је сада важан. Наш живот у овој ситуацији зависи од онога што смо до тог момента научили. У пуном трку видимо испред себе на 20 метара грану која је препречила пут и налази се у висини кукова. Десно је провалија, а лево густа шума. Јасно је да са те шумске стазе не можемо да скренемо. Пошто се ради о животној опасности мозак укључује своје резервне капацитете и ради седам пута брже, а у тој ситуацији прима много већи број слика него што је то уобичајено. Због тога нам се чини као да смо у успореном филму, а једна секунда изгледа као седам секунди. Реално, човек у пуном трку 20 метара претрчи за 3 секунде. А нама се чини да никако нећемо стићи до те гране и нама и то траје око 20 секунди.
Одакле та врхунска способност мозга да успори време? То је еволутивна адаптација развијана милионима година, јер нам мозак на тај начин даје додатно време да нађемо решење. И док трчимо према грани до које никако да стигнемо, мозак примећује да на грани нема ни један лист. А све около је пуно лишћа. Мозак нам шаље слику из детињства када смо као деца у шуми ломили суво грање. И закључујемо да је та грана сува и схватамо да не морамо ни да прескачемо ту грану ни да се провлачимо испод ње, него је у пуном трку ломимо својим телом. Шта би било да као деца нисмо ломили суво грање шетајући кроз шуму? Можда бисмо застали испред ове суве гране и изгубили драгоцене 3-4 секунде. А можда и живот. Јасно је да је најважнији посао мозга прикупљање информација које ће обрадити у случају потребе и тако се стварају везе између појединих делова коре великог мозга, што позитивно утиче на развој когнитивних способности детета.
Обрађивање и повезивање информација је суштина интелигенције. Тако да је разумљиво зашто дете мора да скаче по блату, да се пење на дрвеће, да скаче по кревету, јер на тај начин стимулише развој својих когнитивних способности. Питање је шта ће бити са данашњим дететом које лежи дневно по 2-3 сата? Због тога изостаје хиљаде улазних импулса и тиме се слабије стимулишу важни физиолошки механизми који полако испадају из употребе (динамичка акомодација ока, фиксација предмета у покрету, комплексне врсте покрета у трчању…). Неко може да помисли да је и гледање видео игрице добар начин да мозак прими хиљаде импулса, али то није активност која је у складу са досадашњом еволуцијом.
Добро је позната Теслина мисао, да смо ми производ векова непрекидног прилагођавања и да велике и нагле промене могу да произведу непредвиђене и по свој прилици, катастрофалне последице.
Зато је важно да дете у периоду детињства што више времена проводи у трчању, скакању, прескакању, провлачењу, да борави у природи, да се пење на дрвеће и сл. И тако активира и помаже развој важних делова коре великог мозга.
Самим тим, обавеза родитеља јесте да омогуће ове активности. Јер тако помажу развој укупних способности детета и припремају га за живот. Пуно је тога што родитељи могу да направе, али бар за почетак, сада када долазе пролећне и летње кише, добро би било да дете добије гумене чизме и да хода или чак и скаче по барицама или блату колико год то жели. Уместо да их спутавамо, обезбедимо им безбедно окружење за истраживање и радост у природи.
Аутор текста: Ранко Рајовић
Извор: ntcucenje.com