Разлика између заинтересованог и занесеног родитеља је у томе што је заинтересовани родитељ присутан док они раде домаћи ако им треба помоћ и цео живот говори о важности школовања бираним тоном. Занесени родитељ копа по њиховим ранчевима, очекује поруке од учитеља, помно прати градиво и дахће им за вратом док раде домаћи, поправља ако нешто није добро или довољно уредно… ма било шта што мисл да помаже деци.
Мој син, који иде у други разред, побунио се када сам први пут хтела да му проверим домаћи задатак из математике.
“Мама, не мораш да провераваш! Проверићемо сви заједно у школи! Само потпиши!”
Његова учитељица је увела новину у вези са домаћим задацума: требало је да сваки урађени домаћи родитељ потпише, да бисмо тиме показали како смо надгледали рађење истог. Не знам шта је тиме хтела да постигне? Да ли је требало да га пустим да уради само оно што зна тачно да уради, или да му исправим нетачно? Можда је требало да му ја покажем нове начине за математичке операције, јер је тест из математике био значајно тежи? Или је тај потпис само значио да смо упућени у градиво и знање свог детета?
Када су у питању домаћи задаци ја сам одувек била само заинтересовани родитељ, никад онај занесени. Почевши од обданишта, задаци моје деце били су да се сете да понесу ужину, књиге, домаћи, да врате књиге у библиотеку, да поштују школска правила. Никада то није био мој задатак. Разлика између заинтересованог и занесеног родитеља је у томе што је заинтересовани родитељ присутан док они раде домаћи ако им треба помоћ и цео живот говори о важности школовања бираним тоном. Занесени родитељ копа по њиховим ранчевима, очекује поруке од учитеља, помно прати градиво и дахће им за вратом док раде домаћи, поправља ако нешто није добро или довољно уредно… ма било шта што мисл да помаже деци.
Не бих да звучим као да сам тотално незаинтересована за њихово знање и градиво, јер никако нисам, чак напротив, веома ме занима и шта уче и колико знају, али имам своје ненаметљиве методе и гледам домаћи тек када је сасвим готов.
Недавно сам причала својој деци о чланку Џудит Њуман у Њујорк Тајмсу, у коме она говори како она и њени пријатељи, иако покушавају, не могу да одоле а да се не умешају у домаће задатке своје деце – било да су то мале граматичке грешке или помоћ при прављењу макета и пројеката. Мој првачић је био искрено ужаснут: ”Али ако деца не раде сама свој домаћи, они ће отићи на колеџ а неће знати ништа сама да ураде!”
„Прошле године, на пример, након серије заборављених домаћих задатака, охрабрила сам наставницу да мог сина казни или опомене пред целим разредом, иако му је она углавном праштала.“
И заиста, то је суштина. Имам познаницу која још увек детету од 20 година заказује код фризера и подсећа га кад је на колеџу, мејлом, да треба да опере свој веш, иако даса већ неко време вози свој ауто!
Можда делује симпатично и пожртвовано, али ни мало не помаже младој особи да развије своју самосталност. Када су моја деца учестала са заборављањем својих ужина ја нисам била зла, нити сам их кажњавала због тога – имали су новац на својим ђачким картицама за школску кухињу, и могли су себи да купе нешто за јело. Али, за моје пробирљивце по питању хране, сама школска кухиња је била казна. Нисам ни једном рекла: ”Ти си лош. Казнићу те што заборављаш ужину!”, већ све време говорим: ”Ви сте главни и одговорни за вашу ужину. Знам да ћете се трудити да је понесете, јер волите храну коју спремам. Сваком може да се деси да нешто заборави. Ако се не сетиш да је понесеш сам одговараш за то, једино себи, одласком у школску кухињу коју не волиш. Али и то је супер, јер тако учиш како да се избориш са будућим препрекама и проблемима у животу.”
Додуше, признајем да сам пар пута пробала да им отежам ситуацију у којој би били неодговорни. Прошле године, на пример, након серије заборављених домаћих задатака, охрабрила сам наставницу да мог сина казни или опомене пред целим разредом, иако му је она углавном праштала. Знала сам да је испуњавање реалних животних очекивања, не само вредна животна вештина, већ и моћнија мотивација од пуке жеље „Добре старе маме“.
Дакле, шта смо урадили када је учитељица затражила потписивање урађеног домаћег задатка? Отишла сам и лепо је замолила да поштујемо жељу за самосталношћу мог сина који хоће да сасвим сам уради домаћи, а да ја као мајка такав захтев подржавам. Објаснила сам јој да то подразумева да ја не потписујем његове домаће задатке. Сложила се, и подржала нас.
Наравно да је било више црвеног учитељског мастила у његовим свескама и више исправки, али сам сматрала да је боље да не полежем по детету сада у школи, и допуштим му да искуси и неуспехе, како би постало отпорнији и способнији човек у будућности.
Превела: Јасмина Јовановић
Извор: detinjarije.com