Речце

Речце или партикуле су непроменљиве речи којима се изражава лични став говорног лица према ономе што се износи реченицом. Могу се односити

на целу реченицу или само на један њен део.

Речце могу бити:

потврдне и одричне: потврдна речца да и одрична речца не;
упитне: ли, да ли, зар, ;
за изрицање заповести: нека;
узвичне: ала;
закључне: дакле;
искључне: само, једино;
поредбене: као;
показне: ево, ето, ено;
за истицање личног става (модалне речце): сигурно, наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто, уистину, заиста, збиља;
за посебно истицање: управо, баш, бар;
за истицање супротности: међутим, пак.

Примери:
Сутра ћу сигурно обути нове ципеле.
Купујем књигу баш за тебе.
Свакако ћу сутра доћи код тебе.
Никако не могу да стигнем то да урадим.
Ево свеске за домаћи рад.
Зар то да пропустим?
Не могу да да стигнем чак ни до сутра.
Вероватно знаш о чему причамо.
Нека Милан уради тај задатак.
Дакле, завршили смо пребројавање.
НАПОМЕНА:
У речце се још убрајају и речи: иначе, такође, уосталом итд. Врло блиске прилозима су речце:још, тек, већ, чак. Речцом се најчешће сматра и енклитика се (у склопу повратних глагола: боритисе, љутити се, дешавати се итд)
ВАЖНО!
Упитна речца ли се увек пише одвојено од глагола, нпр: разумеш ли, долазиш ли, јеси ли урадио…
Пише се: Је л’ се сећаш?
Речца ли је срасла са неким везницима па се пише: неголи, некамоли, камоли, нпр:
Није се ни јавила, а камоли дошла.
Више воли да се игра, неголи да учи.