Роди се дете. Сви срећни, једва чекају да проговори. Како примете да мање спава а више прати погледом оне који око њега глуме будале, почињу да га малтретирају – кажи мама, кажи тата, кажи ујка, кажи баба… Дете би, јадно, можда и проговорило него појма нема шта ‘оће они који му се уносе у фацу и арлаучу, мислећи да је глуво и обично почне да плаче.
Кад реши да проговори оно обично погреши па тати каже баба, баби мама а мами ујка. Онда му се поново сви уносе у фацу и деру се – нисам ти ја баба него… нисам ти ја мама него… Док укапира ко му је ко и да никако не сме да погреши јер долази до колективног драња и љутње, свако већ свакога мрзи мислећи чиме ли је онај други заслужио да га дете прво прозове. И почињу да сумњају да је дете потпуно глупо иако је чим се родило изгледало као мали генијалац “види како има паметне очи“.
Кад почне, како тако, да говори сви се својски труде да га спрече у нормалном говору па кад дете каже – Хоћу сок! – сви скоче и почну да се утркују ко ће да га услужи вичући – ‘Оћеш кокић, са’ће кокили, ‘оће беба пије кокили, мокили… – дете их гледа к’о да нису нормални и обично дигне руке од лудака које уопште не разуме, па почне руком да показује оно што хоће и само да изговара – то, то… где да ризикује да погреши.
Док сок у речнику одраслих никако не може да буде сок него је увек нека мутирајућа реч, кад се дете укаки онај ко му пресвлачи пелене обично каже – Ала си се уср’о, срам те било! Смрдиш к’о твор! Дете укапира да само оно сере на овом свету и да само њему смрди говно што је стварно срамота па кад год се укаки бежи као сумануто од оног ко је посумњао да се укакило и ко ће пред свима да каже како се усрало и да је равно твору. Онај ко га први ухвати диже га пред свим гостима, набија нос у гузу и пре него што је визуелно утврдио каже – Изгледа да си се опет уср’о! Усрало се не усрало, дете је већ осрамоћено и проглашено за усранка прве класе.
За дете се обично посебно спрема ручак и то оно што нико други не воли, а свакоме ко му спрема ручак се желудац окреће. На првом месту је спанаћ од кога се детету повраћа а онај ко га кљука као гуску све време му држи предавање како је спанаћ пун гвожђа и да ће кад порасте бити јак као Попај. Дете које још нема појма ко му је тата а ко баба већ зна да постоји митско биће које се зове Попај и да сви желе да и оно буде исти Попај кад порасте. На другом месту је пире са пасираном џигерицом што на око подсећа на блато које старија сестра испред зграде сваки дан кува за лутке, углавном дете хране нечим што подсећа на сплачине. Шта зна дете шта је храна, а све то има ил’ гвождје ил’ витамин Ц. Временом посаде дете за сто, свима дају нож и виљушку а детету анатомску кашику. Један од оних за столом који је убеђен да дете најбоље једе из његове руке храни дете својом виљушком док дете истовремено оном анатомском кашиком себи гура храну у нос, очи, уши, свуда сем у уста, јер су анатомске кашике тако направљене да све може да потрефи сем рођених уста.
На прослави првог рођендана поносни тата ће да куцне виљушком у чашу и све госте да упозори да ће дете тог тренутка да направи нешто што ни једно дете пре њега није, а онда ће пружити детету чашицу ракије и рећи му да проба, дете се нећка, гура чашу, отац му подмеће, на крају дете полуди и целу шаку набије у чашу од чега мајка попизди а сви гости аплаудирају и теше је. После тога му набија цигарету у уста и прави фотографију за успомену и дуго сећање коју ће касније стално показивати детету да види како је било напредно на првом рођендану али ће му говорити да не пуши јер то прро – није лепо а друго – није здраво. Треће, може да му порасте реп. Ова прича ће пратити и кафу а дете ће се стално чудити где крију своје репове они који је пију, кад већ од кафе расте реп.
И онда дете порасте до малог човека, то јест, почне да глуми глупог августа да га не би више давили и смарали, укапирало је да ће што брже да одговор брже отићи да се игра, а остали да остану да се диве глупости на које су га натерали.
Сви они који подуже нису видели дете, кад дођу штипкају га за образе и говоре – Ала си порасао, буци, буци, је л’ те слушају ови мама и тата?! Дете ћути, не даје глупе одговоре на глупа питања, а и уче га да не разговара са непозанатим људима. Онај ко је запео да сазна да ли га мама и тата слушају му навелико и нашироко објашњава да зна кад се родио “знам те још док си срао у пелене“ и почне да му објашњава ко је он на породичном стаблу, све грану по грану. Обично слаже дете да личи на неку пра пра пра бабу “иста си она твоја луда баба“ …
Онда крене – Је л’ волиш маму и тату? – дете, већ тотално слуђено одговори да воли, ако да бог да овај иследник сазна све што хоће па да га остави на миру.
А кога више волиш, маму или тату? – дете одговори да воли обоје и зајебе се.
Аааа! Не може тако, не можеш да волиш маму и тату, некога мораш бар мало више да волиш, ај’ признај, кога више волиш. Дете гледа у маму па у тату и тако пар минута пре него што бризне у плач док мама и тата свим ушима и очима гледају и ослушкују шта ће да каже. Све ово се понавља са – Коју бабу више волиш, ког деду више волиш…
Досадни иследник га погледа као гованце на у улици и каже му – Ниси ни за шта, шта цмиздриш, не знаш кога више волиш, какво си ти то дете.
Дете и даље плаче највероватније са осећајем да се пре њега није родио већи издајник рода свога и укапира да ће читавог живота морати да калкулише и говори оно што други хоће а не оно што осећа и мисли.
Кад касније детету почну да испадају зуби сазнаје да су му зуби испали зато што је спавало са бабом а баба прднула, због чега се осећа као сенилна будала јер никако не може да се сети кад је спавало са бабом.
Ако га деда изведе у шетњу три дана ће га испитивати да није деда, развратник матори, тамо у парку нашао неку другу бабу. Исто се понавља са бабом – да није тамо у парку случајно гледала у неког другог деду, одма’ да је отерамо од куће и нађемо бољу. Дете укапира да су сви много боље живели док се оно није родило, само је унело пометњу у живот баба и деда али капира и да на његов миг неко може да буде избачен из куће и замењен новим и бољим, па почиње да се бави уценама.
Али и даље га сви тајно испитују, мама кад тата није ту и обратно, баба и деда кад родитељи нису ту и обратно. Све приче се углавном воде око тога шта је ко детету дао да једе у чему предњаче баба и деда јер је опште познато да дете увек више воле баба и деда него они који су га родили. Баба и деда испитивање обично завршавају са – Они твоји отац и мајка су потпуно луди!
Одавде па на даље све је историја која се понавља.
Дете води своју политику, свакоме говори оно што жели да чује а сви остали се ишчуђавају на кога ли се изметну овако наопако, никад два пута да каже исто.
А изгледало је као мали генијалац “види како има паметне очи“…
Извор: mahlat.rs