Тужно је како родитељи служе својој деци…
Још тужније је како деца то не схватају него искоришћавају њихову наклоност до крајњих граница…
Тако је непријатно када си у друштву мајке која робује својој ћерци.
Све време јој повлађује, угађа, говори јој како је најлепша, најбоља а ћерка то самозадовољно користи и наслађује се тиме. Из авиона се види супериорност једне и пониженост друге. Уместо обостраног поштовања развија се однос господара и слуге. Чим се ћерка појави мајка мења понашање и стоји јој на услузи. Чим ћерка изговори њено име, или је позове, мајка беспоговорно трчи ка њој, као да ради на рецепцији. Прекида је усред реченице, виче, заповеда а мајка понизно клима главом и испуњава наређења.
Мајка је имала тешко детињство и покушава да омогући детету све оно што је њој било ускраћено. Васпитавана је у неком другом, скромнијем времену, уз неке друге скромније људе…
Ћерка на моменте и осети грижу савест, свесна је да претерује али њихов однос је толико интензиван и укорењен да се годинама ништа не мења, само се продубљује. Ћерка све више расте у својим, док мајка све више пада у њеним очима. Ћерка је опседнута собом, док мајка све мање води бригу о себи. Све мање је родитељ и васпитач, све више кућна помоћница која нон-стоп трчкара за њом, испуњава прохтеве и наређења. Једна страна све даје, друга је свега ослобођена. Једна страна за све преузима кривицу, друга страна се вешто извлачи и за све је у праву. Једна страна је болесно пријатна и снисходљива, до нивоа најниже сервилности, друга је дрска, незасита и тврдоглава…
Шта год да се деси – мајка је ту, мајка све може а када мајки нешто треба ћерке нигде. Мајка нема право на слободан дан, нема право на мишљење, осећања. Мајка све мора, ћерка је свега ослобођена…
Родитељи да би надокнадили оно што нису имали у детињству настоје да угоде свим прохтевима детета. Уместо да ослободе децу за живот, они их сакате. Уместо да их науче да раде, они све завршавају уместо њих. Стварају од њих инвалиде, онеспособљавају их и уместо да пребаце одговорност, они све преузимају на себе. Стварају се навике код деце и она очекују све на готово. Чим се поремети успостављени поредак настаје паника и буди се осећај изневерености.
Судећи по реакцијама, ствара се или преплашена личност која у свему види претњу, неспособна за било какву интеракцију или агресивна, бахата, болесно нарцисиодна, која све омаловажава и подсмева се свему око себе.
Деца навикнуте од малена на комплименте и посебан третман настоје свим силама да одрже савршену слику која је о њима створена. Притом то није целовита слика која представља њихову личност већ само делић где се све своди на спољашњи изглед и остављање утиска. И у том силном самољубљу као да се изгубе јер нигде, ни приближно, не проналазе такву пажњу, љубав и подршку.
Они у међувремену престају да буду деца и постају одрасли људи. Схватају да у средњој школи нема њихове маме, да на факултету нема њихове маме, да на послу и у браку такође нема њихове мама. Упознају се полако са светом који личи на све друго, само не на њихову маму?!
Суштина је у ослобађању и независности а не у робовању. Суштина је у толеранцији и обостраном разумевању а не у паразитирању једног и у гажењу другог.
Stefan Simic