Прво ти кажу опусти се, све иде из главе.
Док си напета неће бити ништа.
Кад не мислиш, десиће се.
Знам ја неке што су исто тако.
Онда ти кажу – ови налази су добри.
Ударите још ове.
Па још ове.
И ове.
Док не нађу неке које нису.
Онда ти опет кажу – није то ништа.
Знам ја неке што су исто тако.
Па је данас све у реду.
Онда ти кажу да ће да те секу.
Има ту делова који не ваљају.
Боље да иду напоље.
Шта ће ти, ионако не раде?
Ко да сам их на улици нашла.
Онда их исеку, поваде, спале место где су били.
Па те кратко пусте да зацелиш.
Онда кажу – ево га упутство.
Скупите ових две хиљаде папира.
Траје вечно, али кад то обавите
Даћемо вам инјекције од којих ћете бити сасвим луди.
Па ти их дају.
Али и други су тако.
Па је сад у реду.
Онда се бодеш.
У стомак, у руке, у бутине, где волиш.
Или где још нема модрица.
И опет сви знају некога ко је исто тако.
И по десет пута.
Па је све на крају било у реду.
Ништа није у реду.
Ал прећутиш.
Јер имаш још само грубе речи
За те добре намере
Онда опет анестезија, па игле.
Па кажу овај део не боли.
А ти не можеш да ходаш данима.
Онда чекај да нешто никне.
Три дана као месец.
Па онда враћај назад засејано.
Па опет чекај. Па вади крв.
Једном, па други пут.
Па сад опет чекај.
Онда успе.
И сви се радују више од тебе.
Јер си паралисана страхом.
И тако девет месеци.
Чекаш кад ће поћи по злу.
Јер сви знају и неког таквог.
Иако је на крају све било у реду.
И онда га роди.
Истрпи и резове и шавове.
И крв и камење у грудима.
И чекај да ти неко каже
Не навикавај га на руке.
Аутор непознат редакцији. Молимо да се јави, како бисмо га потписали.