Виртуалне дадиље су савезници модерних родитеља, али не помажу детету да управља анксиозношћу, још мање својим емоцијама.
Када видите мало дете како се игра телефоном у колицима, вероватно нећете помислити да је то нешто необично јер је то сад већ призор који виђамо сваког дана. Недавно сам са породицом била у једној посластичарници. Локал је јако мали, стаје свега неколико људи, а жена до нас је са двоје мале деце седела и разговарала са девојкама које служе сладолед. За то време, дете у колицима од непуних годину и по дана држало је телефон и само пуштало видео-клипове. Мајка је, ћаскајући са девојкама за пултом, испричала како је на зимовању пре две недеље изгубила ајпед, додајући усплахирено реченицу: „А ја кад сам с децом, не могу без ajпеда, нема шансе!“. И не брините, прича има срећан крај, поштени налазач се јавио истог дана, тако да су деца (и) зимовање провела скролујући.
Видело се, по брендираној гардероби, скупим дигиталним уређајима, и возилом на акумулатор паркираном испред посластичарнице да је реч о имућној породици, али одмах ми је било јасно – то су људи богати новцем, а заправо веома сиромашни.
Мала деца захтевају пажњу родитеља
У овим временима у којима нас нове технологије свакодневно изненађују, можемо заборавити да, без обзира на сав напредак који је неминован и који нам доноси корист, људска бића морају следити природне биолошке процесе потребне за здрав развој.
И део тог природног и нормалног развоја је да родитељи да проведе време гледајући у своју децу, слушајући их, упијајући њихове речи. Разговарајте, играјте се, расправљајте, једите заједно. Све те обичне ствари које чине живот, деци су потребне исто колико и храна и топао дом, а далеко потребније од било какве играчке.
Ниједан електронски уређај не може пружити пажњу коју родитељ може у било којој животној доби.
Потребно им је и време за игру и физичке активности
Сва деца, тачније, сва људска бића, имају потребу за кретањем да би били здрави. Нарочито деци која расту и развијају се потребне су игре на отвореном, трчање, пењање, падање, поновно устајање и поновно падање, све док не науче. Таблет или телефон никада не могу пружити ова животна искуства.
Деца морају да науче да се носе са фрустрацијом и да развију толеранцију
Негативна осећања и агресија су саставни део живота у детињству и одраслом добу. Јеспер Јул је рекао да просечном детету које расте у сигурном окружењу треба читаво детињство да би научило да се носи са негативним емоцијама и да оне деструктивне разликује од конструктивних.
У модерном времену, једна од озбиљних сметњи процесу развоја емоционалне интелигенције и социјалних вештина су управо дигитални уређаји. У интеракцији са њима, дете не добија повратну информацију, не развија емпатију, има осећај да су његова осећања једино важна.
Зато је битно да се време проведено уз екран сведе на минимум, а времена које дете проводи у игри и разговору са породицом – никада не може бити превише.
Тренутно задовољство – сад и одмах – омета процес учења
У последњих петнаест или двадесет година живот се преокренуо. Почели смо да живимо на брз начин у сваком погледу: брза храна, брзе услуге и брзо и тренутно задовољство.
Деца (и одрасли) траже све инстант. Све што захтева стрпљење, чекање или додатни напор – постало нам је тешко. Информације су нам на један клик, све што пожелимо можемо пронаћи у том екрану. Што нам је више ствари доступно на брз и лак начин, то нам је теже да уложимо одређени труд да бисмо дошли до постављеног циља. Зато што им је и забава дата као на тацни, а да не морају ни да потрче, деци је данас тешко када се од њих очекује напор или труд да би нешто постигли.
Електронски уређаји забављају и умирују дете, али не уче га да контролише и управља својим емоцијама
Погледајте двогодишњака док има чувени „тантрум“ који је нормалан део развоја, али је нама, из неког разлога, јако тешко да то прихватимо. Нико и ништа га не може извући из драме. Али, ако му пружите телефон, истог тренутка ће ућутати и заборавити зашто је плакао. Јер је пред њим свет слика које се покрећу невероватном брзином и потпуно заокупљају његову пажњу. Мајка верује да је решила проблем, али је заправо само направила још већи.
Сад пробајте том истом детету да склоните телефон, након 3 минута гледања у екран. Драма која ће после тога настати биће још и већа од оне која је телефоном заташкана.
Уређаји смирују дете док их користи, али ни у једном тренутку му не помажу да се научи да се контролише.
Шта можете да урадите?
– Немојте давати телефон у руке деци млађој од 5 година.
– Не користите ову врсту уређаја да смирите дете које плаче или да га забавите како не бисте то морали да радите ви.
– Изводите децу напоље, сваког дана, што више.
– Дозволите деци да им буде досадно и да не знају шта ће од себе
А. Цвјетић