Ово је за све маме које су пробделе ноћи са болесним дететом у рукама, говорећи „У реду је, мама је ту.“
Ово је за маме које су ходале по кући целу ноћ са бебом на рукама, која није престајала да плаче.
Ово је за све мајке које су се појавиле на послу са пљувачком у коси, мрљама од млека на блузи и пеленама у торби.
За све мајке које су пекле колаче за рођендане и шиле костиме за школске представе.
И за све мајке које то нису радиле јер су биле на послу, трудећи се зарадити новац како би се платили рачуни.
Ово је за мајке које су родиле децу коју никада неће видети.
И за све мајке које су узеле ту децу, дале им дом и пружиле сву своју љубав.
Ово је за све мајке које су седеле на клупама на кошаркашким, фудбалским или рукометним утакмицама, и када су их деца питала: “Јеси ли ме видела?”, рекле су: “Наравно да сам те видела, не би то низашта пропустила” и стварно то мислиле.
Ово је за све мајке које су викале на децу у продавници и дале им по гузи у очају, када су деца ударала ногама, попут двогодишњака који жели сладолед прије вечере, и после се мрзеле јер су изгубиле живце.
Ово је за све мајке које су поразговарале са децом и објасниле им све о томе како бебе долазе на свет. И за све мајке које су то желеле учинити, али једноставно нису могле.
За све мајке које су читале причу за лаку ноћ два пута свако вече. И тада су је прочитале још једном након молбе: “Испричај ми још једном причу.”
Ово је за све маме које су научиле децу завезати пертле пре него су кренула у школу. И за све мајке које су узеле ципеле на чичак уместо оних са пертлама.
Ово је за све мајке које су научиле своје синове да кувају , и своје кћери да буду храбре и снажне.
Ово је за све мајке чије се главе аутоматски окрену кад нежни гласић у гомили зазове: “Мама?”, иако знају да су њихова деца код куће или одрасла.
Ово је за све мајке које су примиле позив из школе да им је дете болесно и нека одмах дођу по њега у школу. И оне су то учиниле.
Ово је за све мајке чија су деца кренула кривим путем, и које не могу пронаћи речи којима би допрле до њих.
За све мајке које су се угризле за усницу, кад су виделе да је њихова четрнаестогодишњакиња офарбала косу у зелено.
Шта чини добру мајку? Је ли то стрпљење? Саосећање? Могућност дојења бебе, кувања вечере и шивења дугмади на кошуљу, све у исто време? Или је то срце? Је ли то бол коју осећаш када гледаш своју кћер или сина како иде низ улицу, одлазећи по први пута сам у школу? Или је то страх који осећаш у 1 ујутро кад твој тинејџер са новопеченом возачком дозволом касни један сат кући? Трзај који те пробуди из сна, натера да одеш од кревета до креветца у 2 ноћу и ставиш руку на своју уснулу бебу? Или осећај тупе боли док проматраш кћер или сина како спава, ноћ пре одласка на факултет у други град? Или потреба да, где год се налазила, отрчиш у загрљај своме детету, кад чујеш вест да се догодила несрећа, избио пожар или неко дете умире?
Ово је за све мајке деце која су погинула у несрећи и мајке оних који су скривили несрећу.
За све мајке чија су деца преживела несрећу и мајке које су седеле пред телевизором престрављене, грлећи своје дете које се управо вратило живо и здраво из школе.
За све мајке које су у сузама стављале цвеће и лутке на гробове своје деце. За оне чија су деца умрла од болести, несретним случајем и најгоре од свега и најтеже за схватити, деца која су починила самоубиство.
Ово је за све младе маме које се муче са мењањем пелена и мањком сна.
И старије маме које су научиле или још уче пустити децу да оду од куће.
За све запослене маме и маме домаћице.
Самохране мајке и удате мајке.
Баке чија мудрост и љубав према својој одраслој деци и деци њихове деце остаје константна.
МАМА, ХВАЛА ТИ!