„Њихова највећа предност је и њихова највећа мана: лекови који су веома ефикасни и делују скоро моментално након узимања веома лако изазивају зависност.“
Овим речима др Наташа Шиканић, психијатар и психотерапеут, сажима суштину проблема са којим се Србија суочава када је реч о бензодиазепинима – лековима за смирење који су постали део нашег свакодневног живота.
Сваки грађанин Србије просечно потроши две кутије седатива годишње. Налазимо се у самом врху по потрошњи лекова за смирење у Европи. Мајке узимају пилулу пре родитељског састанка. Очеви „само мало смире живце“ након посла. Баке имају бенседин у ташни „за сваки случај“.
Оно што је некада било хитна медицинска интервенција, данас је постало рутина. А највећи проблем је у томе што колективно – не видимо проблем.
Како смо дошли до врха листе
Србија је данас међу европским рекордерима по потрошњи бензодиазепина – лекова који укључују бенседин, бромазепам, ксалол и сличне препарате.
Тренд је почео деведесетих. Ратови, санкције, инфлација, НАТО бомбардовање – све је то оставило дубок траг на ментално здравље целе нације. Људи су посезали за седативима да преживе. Проблем је што никад нисмо престали.
Економски шокови из деведесетих прерасли су у економску несигурност двехиљадитих. Стрес је постао хроничан. Седативи су постали део свакодневице. И што је најгоре – постали су социјално прихватљиви.
Шта деца уче гледајући нас
Дете које одраста у кући где мама узима „нешто за нерве“ пре сваког важног догађаја учи важну лекцију: анксиозност се не осећа, не обрађује, не разуме – она се гаси.
Дете које види оца како сеже за таблетом након сваке свађе или стресне ситуације учи да су непријатне емоције нешто што треба хитно уклонити, а не симптом што нам нешто говори. Који нам шаље поруку да дубоко у себи имамо проблем који чека да буде решен, не маскиран.
И најважније: деца уче да је решење за стрес ван нас, у фиоци кухињског елемента, а не у нама самима.
Ово није само теорија. Истраживања показују да деца родитеља који користе бензодиазепине имају већу вероватноћу да и сама посегну за њима касније у животу. Не зато што је зависност генетска, већ зато што је научена као образац понашања.
Самопрописивање: када је све дозвољен лек
У Србији постоји још један феномен који проблема чини још тежим: самопрописивање и дељење лекова.
„Узми од мене, имам ја.“
„Јавићу мојој сестри да ти остави рецепт, па узми. Она ради у апотеци.“
„Иди код докторке Ане, она одмах да.“
Седативи се деле као бомбоне. Родитељи их препоручују једни другима. Баке их носе у ташнама и дају коме треба. Људи чувају старе рецепте и понављају их годинама без контроле.
И поново – деца све то гледају. Уче да лек није нешто озбиљно, што захтева стручну процену. Лек је решење које је увек при руци, које се може делити, препоручивати, узимати „кад затреба“.
Зашто је ово опасно?
Бензодиазепини нису безопасни. Могу изазвати физичку и психичку зависност већ након неколико недеља редовне употребе. Код старијих особа повећавају ризик од падова и губитка меморије. Код младих могу ометати емоционални развој.
Али можда највећа опасност није ни медицинска – она је психолошка. Када се генерације одгајају у уверењу да се са емоцијама не живи већ их се елиминише, губимо нешто битно: способност да осећамо, да се носимо са тешким стварима, да растемо кроз изазове.
Подижемо генерацију која зна како да затвори проблем у фиоку, али не зна како да га реши.
Можемо ли да променимо сценарио?
Да, могуће је. Али захтева храброст – не хероизам, већ свакодневну, тиху храброст да радимо другачије.
Као родитељи, можемо:
Бити свесни своје поруке. Када узимате седатив пред дететом, објасните контекст. „Доктор ми је прописао ово за одређено време због специфичног проблема.“ Немојте то чинити свакодневно, лежерно, као рутину.
Разговарати о емоцијама као о нормалним стварима. „Мама је данас анксиозна због састанка на послу. То је нормално. Знаш како то обично прође? Направим чај, удахнем дубоко неколико пута и присетим се колико сам пута већ успешно прошла кроз сличне ствари.“
Моделовати здраве стратегије суочавања. Шетња, разговор са пријатељем, вежбање дисања, физичка активност, писање – све су то вештине које деца могу научити гледајући вас.
Не делити лекове. Никада. Чак и када вам се чини да неко „стварно треба нешто да узме“, упутите га лекару. Не нормализујте идеју да се лекови деле као савети.
Тражити помоћ на време. Ако стрес постаје превише, ако се осећате као да не можете без седатива, разговарајте са лекаром о другим опцијама: психотерапији, променама животног стила, другим облицима подршке.
Србија има висок ниво стреса – то је чињеница. Али уместо да га загушујемо пилулама, требало би да разговарамо о његовим узроцима: економској несигурности, системској корупцији, недостатку перспективе за младе.
Не, нећемо елиминисати стрес. Али можемо променити начин на који га преносимо.
Живимо у земљи високог стреса. То је реалност са којом се суочавамо сваки дан. Економска несигурност, политичка нестабилност, друштвена транзиција која као да никад не престаје – све то су стварни изазови.
Али то не значи да смо осуђени да наставимо низ зависности од седатива, генерацију за генерацијом.
Промена почиње малим стварима. Почиње питањем: „Шта ће моје дете научити гледајући ме данас?“
Можда неће научити да живот није стресан. Можда неће одрастати у земљи без проблема.
Али може научити да постоје начини да се са тим носи. Начини који не укључују фиоку пуну кутија.
И то је вредно борбе.
Ако ви или неко кога познајете имате проблем са седативима, потражите помоћ. Разговарајте са лекаром о безбедном смањивању дозе. Није касно да промените образац – за себе и за оне који вас гледају.