„У моје време то није било овако“…. „Мене мама/тата нису овако третирали“… „Ја сам морао да косим, скупљам шљиве, кувам, перем судове, а још сам и добијао батине“ … „Ја сам до града, када сам хтео да идем, ишао пешке… шта њему/њој фали да ради исто?“
Верујем да сте много пута бар чули, ако не и изговорили неку од ових флоскула. Волела бих да вам нешто кажем поводом тога.
Бићу мало оштра на почетку – да ли сте били срећни због таквог одрастања? Да ли вам је било лепо у тренуцима када сте то проживљавали? Да ли мислите да због тога немате неке емотивне недостатке као особа? Да ли вас је то формирало више позитивно или негативно? Јесте ли задовољни кад се сећате тих момената?
Свака генерација је одрасла у свом времену. Свако време има своје бреме. Нису исте приче моје прабабе, мог деде, мог тате и моје маме. И то је нормално.
Некада се једноставно живело другачије, теже, није било услова за исти живот као данас. Није било техничких ствари – алата, аутомобила, новца, посла, технологије. Није било лако бити образован и едукован, истражити области које те интересују, истражити живот. То оправдава васпитне методе које су користили наши преци. Нису знали да не треба тако и нису имали где да виде и науче да не треба тако. Васпитне методе су се (као и данас!) преносиле са колена на колено и отуда исти генерацијски одгој заснован на томе да дете треба да се осамостаљује тако што само пешачи, ради, коси, скупља, а да се научи тако што ће на њега родитељи викати ако не послуша после трећег понављања или тако што ће бити тучено или кажњено.
Шта вас данас, када сте „на клик“ од свих могућих васпитно-едукативних материјала, спречава да проучите како треба да се понашате према свом детету? Да вика, батине и неке Драконске казне нису начин да од детета постане човек? Деца треба да имају своје обавезе и то је потпуно у реду, али деца треба да имају сигурност и детињство и да науче да је напоран рад када нема потребе за истим глупост, а не труд. Да, нормално је да данас они не пешаче од тачке А до тачке Б неколико сати кроз брда и долине, као што би требало да их не возите до вртића који је 300 метара удаљен од куће. Све се променило, постоје разна превозна средства, а постојите и ви који ћете то да им олакшате. Исто тако је нормално да вам, кад сте се договорили, усисају, почисте прашину или нешто слично. Све што је превише је лоше – ствар је у балансу.
Разумљиво је да дете желите да научите да буде одговорно и испуњава своје обавезе. Да научи шта значи да сам нешто „заради“ или заслужи својим трудом. Читала сам о томе да су негде деци „плаћали“ симболичним џепарцем за симболичне послиће како би разумели принцип зараде новца. Али, ако ваше дете у каснијем добу замени тај ваш џепарац тако што пронађе хонорарни посао, рецимо онлајн предавача неког језика и да радије бира то него неке обавезе које сте му ви задали, значи да сте успели да га научите да се осамостали.
Дете мора да буде приоритет у односу на све, и послове, и обавезе јер од њега правите човека, који ће некоме да буде потребан. Биће нечији брат, сестра, тетка, течо, ујак, ујна. Оно што ће највише да вас погоди је то што ће бити мајка или отац и то вашим унуцима, а када њих буду одгајали онако како су и сами одгајани, то вам се неће допасти.
Аутор: Кристина Вукомановић, студент мастер студија Филозофског факултета, смер Психологија