Шта ваша деца свакодневно доживљавају?
Деца коју стално критикују науче да осуђују.
Деца која стално осећају непријатељство науче да се туку.
Деца која стално осећају страх постају плашљива.
Деца коју стално сажаљују постају самосажаљива.
Деца која стално наилазе на подсмех постају стидљива.
Деца која живе у атмосфери зависти и сама постају завидна.
Деца која стално осећају срамоту стичу осећај кривице.
Деца према којој су били стрпљиви постају и сама стрпљива.
Деца коју стално подстичу стичу самопоуздање.
Деца која добијају похвале умеју да поштују.
Деца која наилазе на одобравање науче да воле себе.
Деца која осећају да су прихваћена науче да откривају љубав у свему.
Деца којој се одаје признање умеју да пронађу циљ.
Деца која виде да се све дели знају да буду дарежљива.
Деца коју стално окружују поштење и праведност науче шта је правда.
Деца која стално осећају сигурност стичу поверење у себе.
Деца која живе у пријатељском окружењу схватају да свет може бити лепо место за живот.
Деца која стално осећају спокојство стичу душевни мир.
Дороти Л. Нолт
Зашто је онда и даље тешко следити оно што је написано?
Зато што није лако бити родитељ.
Са једне стране , родитељи су веома збуњени разним приручницима и саветима професионалних или аматерских „стручњака“ који често родитеље доводе у заблуду причама како је васпитање некада изгледало, а како је сада, до које мере поштовати жеље детета, да ли испуњавати баш све њихове потребе… како би се постигао „идеал срећног детета“.
Са друге стране, поједини родитељи се руководе следећом „педагогијом“: „Побогу, ко је мене толико тетошио, па ми ништа не фали!“ Ни овај начин размишљања није лош, али само уколико се узме у обзир да је између Вашег одрастања и детињства Вашег детета око 20 – 30 година и да су се неке ствари неминовно промениле.
За који год стил васпитања да сте се одлучили треба да будете свесни колико сте Ви као родитељ „велики“ у очима Вашег детета и колики је Ваш значај у његовом одрастању.
Децу треба волети и поштовати, али родитељство захтева да будете и одлучни и доследни. Можда је ипак најважније сећати се себе у тим годинама и својих проблема који су Вам тада деловали страшно и нерешиво. Једино тако можете имати праву перспективу и правилно усмеравати одрастање.Дете није наш противник, нити „мали тиранин“ већ неко ко нас безгранично воли и ко непрестано од нас учи.
Мудри људи кажу: “Ваша деца нису ваша деца. Она долазе кроз вас, али не и од вас, и премда су с вама, не припадају вама. Можете им дати своју љубав, али не и своје мисли. Јер, они имају властите мисли. Можете окућити њихова тела али не и њихове душе, јер њихове душе бораве у кући од сутра, коју ви не можете посетити, чак ни у својим сновима.”