Енглески језик је ђацима у школи и животу постао уобичајен попут „четкице за зубе”, што је добро, али је знање још једног страног језика неопходност у савременом свету. Имамо модерне програме у настави страних језика, настојимо да осавременимо и програме за националне мањине, али је проблем фонд часова и међупредметна сарадња.
Стручњаци зато предлажу већи број часова страног језика, јер је настава са једним или два часа неефикасна, затим ранији почетак учења страног језика и „спуштање” у вртиће, комбинацију са другим предметима током школовања… Ово су само неке од препорука које су се могле чути на трибини о реформи основне школе коју је организовао Одбор за образовање Српске академије наука и уметности, а пренела проф. др Јулијана Вучо, члан Националног просветног савета и продекан Филолошког факултета у Београду.
Она предаје италијански језик и са осмехом каже да учење трећег и четвртог страног језика „не боли”, чак постоје медицинска истраживања која доказују да познавање више језика утиче на смањење деменције у старијем животном добу.
– Специфичност европске језичке политике је превласт енглеског и снага немачког језика услед јаке економије и средстава које Немачка улаже у ЕУ. Отуда се немачки препоручује као трећи радни језик. У Србији постоји законска подршка вишејезичности у школском систему, али је у примени потпуно или делимично затајила – истиче др Вучо.
То, међутим, није само „српски специјалитет”, слично се дешава и Италији, Шпанији, Француској или Немачкој. Код нас деца имају на располагању учење шест страних језика уз матерњи и плус све језике националних мањина.
Према мишљењу професорке Вучо, проблем је у недовољној сарадњи између школа, локалних заједница, универзитета, завода и Министарства просвете, па се дешава да лева не зна шта ради десна рука.
– То је довело да многих проблема у настави страних језика, имали смо отпуштене професоре и неколико генерација ђака које нису имале на располагању све могућности у настави страних језика. Уколико се покаже потреба за неким језиком у локалној заједници, на пример, када Французи изграде фабрику у Пироту, зашто ту новонасталу ситуацију не би отпратиле школе на том подручју – пита се др Јулијана Вучо.
Проф. др Иван Ивић, један од креатора Стратегије развоја образовања Србије који је против основне школе по моделу 3+3+3 разреда, каже да је у нашем образовном систему највећи проблем квалитет образовања.
На расправи у САНУ о евентуалном устројству основне школе по систему „три тројке”, чули су се и предлози да базичне предмете попут математике, српског и страног језика од првог разреда предају наставници, а не учитељи. Сузана Мијушковић, члан УО Савеза учитеља Републике Србије (СУРС), не слаже се са овом идејом, а сличне одговоре смо чули од многих њених колега.
– Учитељи су најкомпетентнији да држе наставу у првом циклусу образовања. На учитељским факултетима су такви студијски програми на којима будући учитељи стичу професионалне компетенције у области планирања, организовања, реализовања и вредновања образовног и васпитног процеса. Они стичу знања и у области комуникација, решавању проблема, разумевању потреба деце… – каже за наш лист Сузана Мијушковић, учитељица у шабачкој ОШ „Николај Велимировић.
У САНУ је било речи и о раду школских управа и просветних саветника, којима је замерено да се углавном баве административним пословима које им намеће министарство. Предложено је да просветни саветници више буду у контакту са наставницима, барем једном месечно, да познају сваког наставника, његове предности и недостатке, да заједно припремају стратегију, часове…
 

„Изнајмљивање” школске опреме

– У настави природних наука у школама недостају очигледна наставна средства. Наставници се сналазе како знају и умеју, неки сами набављају јефтине материјале, други се ослањају само на оно што имају у школи – указује Славољуб Митић, наставник у гимназији „Светозар Марковић” из Ниша, школи чији ђаци освајају мноштво медаља на светским такмичењима, попут својих вршњака из београдске Математичке гимназије.
– Потребно је направити списак неопходне опреме коју свака школа мора да има. У тај део могу да се укључе и стручна друштва. Опрема може да се набави за сваку школу или да се на нивоу општине или округа формирају ресурсни центри који би опрему давали на коришћење школама. Сличних примера има и у другим земљама – предлаже Митић.
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика