Полазак у школу је догађај и велика животна и емоционална прекретница за коју је изузетно тешко посведочити коме теже пада – родитељима или деци? Овог пута, имали смо прилику да о овој значајној теми разговарамо са члановима Менсиног одсека за рад са децом међу којима су психолог, дефектолог, учитељ, наставник математике и едукатор који поред свог дугогодишњег искуства у раду са децом свих узраста, врло активно и предано у оквиру Менсиних активности учествују на бројним фестивалима и манифестацијама посвећеним раду са нашим најмлађима. У наставку прочитајте шта су о овоме наши саговорници рекли и које савете су поделили родитељима школараца.
За почетак одлучили смо да реч прво дамо психологу, Јасни Булајић Степановић. Јасна је психолог-психотерапеут, потпредседница и психолог Менсе Србије овлашћена од Мense International, задужена за даровиту омладину. На основу животног и дугогодишњег искуства рада у струци између осталог је истакла следеће:
– Деца лакше развијају позитиван став према школи и учењу ако виде да читате књиге, да сте радознали и имате хобије „и у овим годинама“. Избегавајте поређење деце (поготово истог пола), свако је по нечему посебан. Дајте и деци и себи времена за прилагођавање: сваког дана разговарајте по повратку из школе, слушајте их пажљиво и рефлектујте осећања. Тако се развијају емоционална и социјална интелигенција које су важније од школског успеха. Ово је нарочито важно код даровите деце која брзо уче, али се често слабије сналазе у друштву вршњака због доживљаја неуклапања.
Најбоље је учење кроз игру, али ваш задатак није да их анимирате, већ пустите да сами креативно превазиђу досаду (грешке су вид учења). Подстичите код деце искреност, одговорност, стрпљење и самосталност. Помозите деци да научe разлику између: ствари које су корисне а непријатне у почетку (школске обавезе) и оних које су пријатне а штетне (нездрава храна, игрице и сл.). Она природно теже пријатности, али ако им уз пуно љубави, стрпљења и појашњења поставите разумне границе развиће се као личност. Не заборавите да би учитељ(ица) требало да буде налик трећем родитељу (као и психолог), поштујте њихова запажања и поступке.
После разговора са психологом нове савете и сазнања добили смо од Мие Чараковац, дефектолога-олигофренолога:
– Било да се дете радује школи или би радије остало још мало у вртићу, полазак у школу представља велики, пре свега, емоционални изазов за целу породицу. Колико год да се дете и целокупна породица припрема за тај велики догађај и о томе разговара, увек постоји та мала стрепња од непознатог.
Даћу вам неколико практичних савета како да се припреми дете:
Нека дете дан раније одреди коју ће одећу и обућу носити сутрадан, да се не ствара додатна, непотребна, нервоза. Такође, дан раније нека дете спакује у торбу оно што је потребно да се понесе у школу. Уколико дете има страх од школе и нове средине, разговарајте са њим, шетајте поред школе – нека дете упозна изглед школе и нека дели своје мисли и идеје о томе која је просторија/учионица за који предмет, како изгледају учионице, шта у њима има.
Након тога, разговарали смо са Јеленом Смиљковић, наставником математике и информатике у ОШ „Иван Горан Ковачић“ која нам је дала корисне савете како из угла просветног радника тако и из угла родитеља чије дете сада похађа пети разред основне школе:
– Као мајка детета које је у петом разреду и као наставник математике, често сам у прилици да видим колико начин на који се родитељи поставе у овом периоду утиче на дете. Родитељи би требало да буду подршка детету, али је важно да не преузму све обавезе на себе. Родитељи преко вибер група сазнају шта је за домаћи и преносе деци и то сматрам погрешним, јер родитељи на тај начин шаљу поруку детету да не мора да слуша на часу и дете не развија одговорност.
Улога родитеља није да уради задатак уместо детета и издиктира му решење, већ да подстакне дете да размишља и схвати шта се у задатку тражи. Потребно је да родитељ усмери и објасни, али не и да мисли уместо детета, да буде ослонац, да помогне када дете запне, да га научи организацији и да га похвали за труд. То гради одговорност и самосталност. Дешава се и да родитељи лоше говоре о учитељу или другој деци, то је озбиљна грешка, јер дете тада губи поштовање и према учитељу и према школи и према раду.
Од првог дана важно је да дете развија добре навике. Најважније је активно слушање на часу – да дете не прича док учитељ објашњава и да обележи шта је за домаћи задатак. Битно је организовати време код куће тако да се прво уради домаћи задатак, па онда игра, то је основна радна навика која касније олакшава цело школовање.
Родитељи би требало да ограниче време на телефону и игрицама јер деца данас проводе сате пред екраном и губе енергију на погрешне ствари, па је корисно поставити јасну границу (на пример 30 минута дневно). Постоје апликације које у томе помажу, али најважнија је доследност родитеља. Потребно је развити код деце позитиван став према учењу. Често чујем како родитељи говоре деци да је математика тешка и да је потребно много труда да се разуме, на тај начин деца у старту имају одбојност и страх од математике, а заправо математика која се учи у првом разреду је свуда око нас – у свакодневним ситуацијама – и дете је природно усваја ако је посматра кроз игру и живот.
Ако родитељ покаже поверење у учитеља, поштовање према школи и доследност код куће, дете ће пратити тај пример. Ако дете развије навику да слуша на часу, забележи домаћи и уради га самостално, отвара себи врата за успех и у вишим разредима
Шта подразумева добра припрема детета за школу? Питали смо Момчила Степановића, учитеља, самосталног педагошког саветника:
– Иако се одомаћило да припремљеност детета за школу подразумева да дете зна слова, да чита или пише, зна да броји и слично, у данашњим условима то је слаб показатељ спремности. Најважнији сегмент припреме за школу је у области емоционалног развоја. За проблеме у емоционалном развоју најмање су одговорна деца. Конкретно, неограничено уживање, праћено недостатком обавеза и фрустрација, није довољно стимулативно за емоционални развој. Што дете живи у пријатнијој бајци од детињства, то је мање разлога да се емоционално развија.
Препуштање детету на вољу да ради само оно шта жели, и да не ради шта не жели, за резултат лако има нерегулисане реакције на негативне емоције и фрустрације. Чим се у школи сусретне са изазовима те врсте, пошто нема развијен механизам за конструктивно реаговање, реагује инстиктивно и деструктивно.
Проблем презаштићености деце је медаља са два лица. Она прва страна је бајна и сјајна. Дете је разиграно, срећно, задовољно… Друга је тамна и невидљива док не пође у школу. Тада све што му се не допада доживљава као угроженост, а то изазива отпор, несамосталност и несналажење. Такав старт уме драстично да умањи постигнућа. Потребно је пуно труда и залагања док се дете не опусти, не схвати да је школа важна и не оствари успех који је бар сразмеран потенцијалима. Родитељи који желе да дете буде спремно за школу не штеде дете од обавеза, нити од свакодневних фрустрација.
Један од најважнијих услова спремности детета за школу скривен је у начину размишљања и реаговања. По природи, деца су усмерена на осећања и машту, а школа захтева нешто друго. Разумност.
И за крај, како у пракси изгледа припрема деце за полазак у школу кроз примену програма Одрасталица, рекла нам је Дуња Шашић, ауторка развојно-креативних радионица Облутак и лиценцирана реализаторка програма Одрасталица:
Кроз педагошки програм „Одрасталица“ у Менси Србије у Новом Саду припремају се деца за школу од 2018. године, а одскоро и у Панчеву и Београду. О добробити програма најбоље сведоче њихови родитељи који уписују и своје млађе дете стасало до предшколског узраста. Социјално-емотивна припрема кроз „Одрасталицу“ је можда и најважнији стуб овог програма. На сусретима долазимо до закључка да и други имају осећања, до освешћивања шта све родитељи раде (за њих), како се понаша у школи и на часу, шта је безбедна игра, долазимо и до разумевања могућности избора и преузимања одговорности. У оквиру програма примењује се кинестетичко учење које деци утаба стазу не само за први разред, већ за читаво школовање, а тиме и добар пролазак кроз различите животне изазове. Ефикасно се вежба дуже трајање пажње, упорност и фокус на задатак, што су неопходне вештине успешног ђака.
Аутор: Милица Пантић