Сваки наставник из овогодишњег избора 10 најбољих едукатора дао је немерљив допринос образовању у Србији. Неки су осмислили и реализовали пројекте који су утицали на ширу друштвену заједницу, а оно најважније су урадили сви – дали су све од себе да би њихови ђаци постали бољи људи.
Предраг Старчевић један је од њих. Овај учитељ живи и ради у Панчеву, а каже да међу својим некадашњим ђацима данас има велике пријатеље широм света. Тврди да је ђацима ауторитет онолико колико су и они њему и да верује да је искрена и двосмерна комуникација најважнија ако желимо да нам деца верују. Одржао је стотине радионица деци и родитељима, а у време ратова деведесетих радио је са децом избеглом из рата од којих су нека остала без родитеља. Написао је и буквар за прваке, а у својој школи „Јован Јовановић Змај“ у Панчеву, један је од омиљених наставника.
Начин на који је реализовао наставу у доба короне натерао нас је да помислимо да у сваком лошем има нечег доброг. У овом случају, то добро били су наставници који су деци отворили нове видике.
Наставнички посао је сам по себи изазован, али је ваше искуство посао учинило још динамичнијим. Радили сте у школи у Грчкој где сте предавали деци која су избегла из рата у БиХ и Хрватској. Колико је то искуство изменило начин на који данас обављате посао учитеља?
Када сам почињао да радим овај посао, нисам ни слутио колико ће ми професионалних изазова донети. Наиме, почео сам да радим у једној другој земљи, која се звала СФРЈ. После неколико година та земља је уз ратове почела да се распада, а та, ратна времена су донела многе изазове: немаштина, инфлација, велики број избеглих породица са децом са територије целе Југославије. Сматрам да су просветни радници одиграли важну улогу и у тим временима. Верујем да је сваки учитељ и наставник помагао избеглој деци и храном и лековима и одећом.
Пре неколико година ме је посетио ученик који сада живи у Загребу. Подсетио ме на нешто што ја не памтим – мајка је чекала сестру да се врати из школе да би он могао да обуче њене панталоне јер су имали само једне. Он се сећа да сам им набавио одећу, обућу, давао му новац… Много је било таквих ђака и таквих случајева. А и деца одавде су често била на ивици глади. Моје колеге широм Србије су помагали деци како су знали и умели. То је радио добар део наставника у тим ратним и послератним годинама.
Грчка је била једина земља која је угостила нашу децу која су избегла из ратних подручја. Многи од њих су изгубили и родитеље у рату. Тако сам и ја 1995. године водио децу у Неа Аполонију и бринуо о њима. Деца су била смештена у грчке породице на 7 месеци. У мојој групи су била српске, али и српско-хрватске, српско-муслиманске и хрватско-муслиманске националности. Све су ми то била наша деца. То ми је најтежи део живота. Нагледао сам се толико дечјих суза, наслушао толико тужних и трагичних прича. Свакога дана сам радио и психолошке радионице са њима.
Кроз програм са Грчком је прошло више од 20.000 наше деце. То ме је усмерило дање, тако да сам у Јерусалиму, у Израелу стекао звање Интернационалног тренера за холокауст на српском језику. Осмислио сам и реализовао много пројеката везано за децу угрожену у рату.
Кратко речено – деца из рата су ми потпуно изменила живот. Пробудили су у мени оно најсаосећајније и најплеменитије што може да буде у једном човеку.
Аутор сте бројних радионица за родитеље и трудите се да нагласите значај добре комуникације. Шта је то што данас највише недостаје у комуникацији између родитеља и деце и родитеља и наставника?
Одржао сам на стотине часова психолошких радионица деци од прешколског до факултетског узраста. Родитељима својих ученика већ 20 година држим „Школу родитељства“.
Оно што недостаје у комуникацији између деце и одраслих и родитеља и наставника је разговор и то што нисмо научени да на адекватан начин искажемо оно што желимо. Сваки језик је пун „замки“ које изазивају насилну комуникацију, а неспоразуми долазе и од недостатка времена. Ако родитељ каже детету: „Уради домаћи задатак!“, дете то схвата као наредбу, а наредба изазива покорника или бунтовника и у детету, а и у одраслом човеку. Дакле, родитељи треба деци стрпљиво да објашњавају неке ствари, које ми одрасли подразумевамо. Разговор је основ свега. За цео мој радни век нисам срео родитеља који не воли своје дете. Свак своје дете воли, али не може да нађе начин да му у свакој ситуацији приђе.
И ми наставници и родитељи треба да схватимо да смо на истом задатку. Путеви су нам се укрстили да детету буде што боље, да срећно долази у школу и радосно из ње излази. Наставници и родитељи нису непријатељи. Штавише, уколико имамо леп, топао, благонаклон и коректан однос, свима нам је лакше и свима нам је добро, а деци најбоље. Тако се остварује педагошко тројство – на истој страни, на истој позорници и деца и родитељи и наставници. Само се тако може доћи до пуног успеха.
Да ли верујете да је могуће изградити добар однос са ђацима и бити им ауторитет, без обзира на „систем“ који често радо кривимо за све што нам се дешава?
Ја, као учитељ, радим са малом децом. У њима од првог дана гледам велике људе. И наставници су људска бића. Уколико се деси да у првом разреду и викнем, није ме срамота и да се тим првачићима и извиним, наравно уз објашњење зашто сам викнуо. Дете мора да схвати да их и ми и родитељи волимо и када повисимо тон. Деца брзо то схвате и интуитивно прихвате. Постепено се формира демократска атмосфера у колективу, да свак свакога саосећајно разуме, да свак може да исказује своја осећања и потребе. Нестаје потребе за повишеним тоном, а проблеме разрешавамо саосећајно, разговором и договором.
У демократској атмосфери код деце се развија и критичко мишљење, уче да размишљају „својом главом“, а да то изнесу на један пристојан начин. Мени као учитељу то прија јер су ми та искрена мишљења повратна информација и онда знам шта ми даље ваља чинити. Не видим да би ми систем био било шта крив, у учионици смо деца и ја. Нема система. Ми градимо наш свет.
Искрено, замислих се о речи ауторитет у Вашем питању. Дуго о тој речи нисам размишљао. Ја, лично, не волим ауторитете. Некако ми иза тога стоји страх и не верујем да представљам деци ауторитет. Ја сам деци учитељ, који их поштује и воли, а деца ми узвраћају многоструко. Пре бих наш однос дефинисао као проток љубави и поштовања. Колико сам ја деци ауторитет, толико је и мени свако дете појединачно ауторитет, јер свако дете је личност за себе и заслужује поштовање.
Нашли сте се у избору 10 најбољих наставника у Србији за 2020. годину, по избору удружења Живојин Мишић. Шта је то што мислите да вас сврстава у најбоље наставнике?
Чујте, бићу искрен јер другачије ни не могу. Имам изузетно мишљење и увек с великим поштовањем говорим о Удружењу за подстицање предузетништва „Живојин Мишић“, које ми је доделило ово високо признање. Неизмерно сам захвалан и жирију који је извршио избор и Удружењу. Када погледате кандидате које су изабрали, то су такве биографије да се задивите сваком понаособ. С друге стране, у овој земљи има око 100.000 просветних радника. Верујем да су већина или бар добар део овога броја прави просветитељи, а не само просветни радници. То видим и у школи у којој радим. Многим својим колегама се дивим. Ја сам имао ту срећу да ме родитељи једногласно предложе за ово признање, а могло је и не бити тако. Онда ми не бисте поставили ово питање, а ја исто радим као до сада. У нашој земљи је једини стуб који добро функционише просвета и има много наставника који заслужују ово признање. Оно што бих одговорио, односи се и на многе моје колеге у овој земљи, који нису (још) добили ово признање: то што ме сврстава у најбоље наставнике је бескрајна љубав према деци и стална борба да деци уопште буде боље.
Шта је за вас значило бити наставник у доба короне? Које су предности онлајн наставе и да ли је могуће преко камере пренети емоцију и оставити утисак на ђаке?
Када је почео полицијски час због короне, били смо преплашени због сценарија у Кини. У заједничкој групи сам написао нека своја размишљања и о сигурности коју ће имати свака породица уколико корона уђе њу, као и о настави, а онда смо сви кренули на посао. Схватио сам да сам потребнији деци него икад раније и да период короне треба да проведемо у песми и стваралаштву.
Поред редовне наставе, на Зуму смо организовали „Децовизију“, у којој су певали и свирали и деца и родитељи. Разиграност и деце и родитеља су ми давали нову снагу и нове идеје. Позвао сам на час једну од најбољих писаца за децу Јасминку Петровић. Толико нам је било добро, да се све претворило у једну акцију где нам је на 60 сати присуствовало преко 30 угледних личности из света уметности, спорта и науке из Србије, Словеније, Грчке, Енглеске…. На часовима су гости били и други писци, сликари, оперски певачи, музичари, лекари, медицинске сестре, хуманисти, спортисти, научници… Онда је један ученик рекао: „Учитељу, ово је предивно. А можете ли Ви нама да доведете и децу на час?“ И кренуло је дружење са одељењима из Хрватске, Грчке, Швајцарске, Словеније, а на „дружење“ је дошла и цела школа са свим наставницима и директором школе у Напуљу, Италија… Сваки од тих часова је изазивао веома јаке емоције, често и сузе код свих нас. Сви смо били затворени у кућама, а свет је постао наш.
И данас сте пријатељ са својим некадашњим ђацима, чија су деца ваши ђаци. Да ли је могуће међу ученицима пронаћи и истинске пријатеље, иако истовремено за њих морате бити и ауторитет?
Када сам почињао да радим да ми је неко рекао да ћу се једног дана дружити и са својим ученицима, не бих поверовао. Ипак, са мојим „бившим“ ученицима су ми сусрети и дружења срдачна, лепа и лагана. Они ме најбоље познају. Знају све моје врлине и мане, па разговори иду из срца. Јављају ми се и у радости и у жалости, да делимо и срећу и тугу. Позивају ме на своје рођендане, на своја венчања, када добију своју децу, да прославимо њихове пословне успехе, да ме упознају са својим девојкама и младићима, када имају породичне и личне проблеме. Многи су ми поверили своју децу да и њима будем учитељ. Повремено заседнемо да заједно пијемо вино. Са многим генерацијама се виђам једном годишње.
Десет година сам радио Грчкој јер сам тамо основао српске школе у Солуну, Катерини и Лептокарја. Многи моји ученици су се раселили по целом свету. Заказао сам „Час свих мојих генерација“ на Зуму. Када су почели да се појављују моји ученици из Србије, Грчке и из свих крајева света, толико ме је то дотакло, да је то био час који сам најтеже одржао у животу, али и час који ми је донео највише радости.