Радећи као наставница, схватила сам да родитељи имају потешкоћа да увиде када њихова деца нису баш искрена. Али, постоје начини којима ћете их подстаћи на искреност.
Вече је отворених врата и седим прекопута Лауре и њеног тате. Она је пљунути он: равне, тамне косе и намргођена. Охрабрујем саму себе тиме што се осмехујем док Лаурин тата бесни на мене. Изнутра кључам. Само што не попуцам по шавовима.
„Лаура ми се жалила да игноришете када Вам тражи помоћ на часовима и да некад чак не желите уопште да причате са њом. И не чуди ме што не напредује. Ви изгледа једноставно немате времена да се бавите тиме. Себе називате математичарем? Она каже да је више научила кроз силне апликације него од Вас.“
Лаура није могла да сакрије злобан смешак у очима испод шишки. У глави ми пролази само јучерашња настава када је она, током целог часа, писала преко целог теста „Наставница је ку*ка“, уместо да ради задатке. Час пре тог стрпљиво сам седела са њом и објашњавала јој градиво, док је она само зурила у зид и понављала ми да умукнем. Прекинула сам Лауриног тату и објаснила да је она прилично деконцентрисана на часовима и да те приче о мом игнорисању нису ништа друго, осим лаж. Његово лице се променило и разговор је отишао у не тако добром смеру. Заменик директора је преузео све његове жалбе, али тиме ништа није решено за мене. Он ме види као непријатеља и верује да његова ћерка никада не би лагала. Остатак полугодишта видим да ћу провести у труду да њега одобровољим и да омогућим да његова ћерка има оцену коју он пожели.
Ми наставници очекујемо да ће нас деца с времена на време лагати и ми се боримо са тим својим тактикама, показујући им како би требало да се понашају. Показујемо им како да се суоче са грешкама и како да их прихвате; заједно решавамо проблеме и тако градимо искрен однос. Међутим, све постаје много компликованије када су дечије лажи, као Лаурине, прихваћене од стране родитеља као истина.
Ово је нарочито актуелна тема: истраживања су показала да су родитељи ужасни у примећивању лажи код деце. У овом истраживању, задатак родитеља је био да гледају одређене снимке своје деце и да кажу да ли мисле да на тим снимцима деца говоре истину или не. Другу групу људи су чинили остали родитељи и насумично изабрани студенти, који су имали исти задатак. На крају су одговори упоређени. Родитељи су тачно одговорили у само 8% случајева – док је проценат тачности друге групе био 43-44%. „Ови резултати… показују да је блискост коју имају родитељ и дете повезана са поверењем родитеља и самим тим са лошом проценом лажи“, каже аутор истраживања, Ангела Еванс.
Имала сам ученика који су говорили како им не допуштам да иду у тоалет или оних који су тврдили како ми нису украли оловку (и касније се праве да су шокирани када исту нађем у њиховим перницама). Наравно, некада због оваквих искуства имамо и лоших процена. На пример, када неки од наставника надгледа одељење док њихов наставник није ту и када их пита „И шта би сада требало да радите?“ и они одговоре да не знају, да ли је то истина, бела лаж или свесна, смишљена лаж?
Последица овога може бити и нарушавање каријере. Подаци из 2011. године показују да је најмање 2.827 оптужби било против наставника те године и плус 1.709 против ненаставног особља. Отприлике трећина оптужби је прихваћено, док су две трећине одбачене као неосноване, злонамерне или једноставно неусклађене. Наравно, до тренутка када такви наводи постану предмет истраге, нису више само родитељи ти који процењују причу детета; али, свакако су први којима се дете пожали и зато је наставницима битно да родитељи буду способни да тачно процене причу детета.
И ја се борим, како као родитељ, тако и као наставница. Знам да може да буде погубно ако доводите у питање искреност детета када оно заиста говори истину. Као и свим родитељима, и мој приоритет је да моја деца знају да могу да причају са мном о било чему. Не сумњам да постоји „пристрасност истине“ из поменутог истраживања – мени је требала гомила празних паковања чоколаде испод кревета моје ћерке да бих схватила да крије од мене да једе слаткише месецима – али ни то ми није помогло када сам се суочила са убедљивим малим лицем и одлучношћу. Све је у балансу између тога да смо свесни да нисмо добри у препознавању лажи код деце и потребе да будемо отворени када нам они верују.
Кључ је у стварању атмосфере – и код куће и у учионици – у којој ћемо активно дискутовати о томе зашто лажемо и када је то ОК, а када не. Од момента када дете крене у школу, родитељи и наставник морају да деле ту одговорност у васпитању и учењу детета да је превара погрешна, а искреност исправна. То је период када они виде да ми, као њихови узори, користимо беле и не баш тако беле лажи. Кажемо комшији да му је фризура одлична; кажемо пријатељу да не можемо данас да се видимо јер нам је дете болесно; другом наставнику кажемо да не можемо да га заменимо на дежурству зато што имамо проблема са леђима. Не чинимо добро нашој деци тиме што не разговарамо са њима о том непоклапању између онога што им причамо и онога што ми радимо, мислећи да они неће то приметити.
На крају крајева, као што сви знамо, деца лажу да би се спасли, извукли из невоље, а некада зато што им је прешло у навику и не могу да престану. Добар начин да спречите да прва два прерасту у треће јесте да промените начин разговора: уместо питања „Да ли говориш истину?“ (терајући их да зазузму одбрамбени став), реците да разумете да је тешко бити искрен, али да је свакако много боље бити отворен. Родитељи и наставници не треба да се плаше да испричају деци неко своје слично искуство и пре свега треба да награде искреност, а не да одмах реагују на лоше понашање.
Али, пре свега, родитељи, запамтите да су учитељи на вашој страни: ми желимо да помогнемо како бисмо извели децу на прави пут, па нам верујте када вам кажемо да дете лаже. И ако сте се запитали шта је било са Лауром, признала је након што сам села са њом и објаснила јој до чега све доводи то што је урадила. Нас две смо и даље у контакту – њено лагање је само показатељ њених личних проблема, као што је и у већини случајева. Она је сада конобарица у мом локалном кафићу. Понекад услуга није на задовољавајућем нивоу, али још увек нисам одустала од ње.
Приредила Александра Ивковић