Стално померајући границе у српској литератури за децу и младе, Урош Петровић стиче велику популарност и ван граница земље. Његове приче-мозгалице, романи са загонеткама и фантастичне пустоловине освајају и читаоце у Мађарској, Грчкој, Италији, Чешкој, Македонији, а недавно је овај аутор своју раскошну машту представио и хрватској публици.
Током вишедневне турнеје имао је књижевне сусрете у Копривници, Пазину, Поречу, Умагу и Загребу:
– Било је веома инспиративно, дружења су организовали загребачки Гете институт и библиотеке из поменутих живописних градића – каже за „Новости” Петровић, аутор „Деце Бестрагије”, „Петог лептира”, „Мистерија Гинкове улице”…
У чему сте нарочито уживали?
– Никада не путујем тек тако, само из професионалних порива – то онда не би био пут на којем се догађа живот, то бих сматрао странпутицом. Не само да сам уживао у живахној културолошкој размени, стигао сам и да закачен на сајлу два пута прелетим преко Пазинског понора, учествујем у првој истарској аукцији књига у Поречу (и успешно излицитирам стару, потписану књижицу са нотама и речима песама из мог омиљеног филма „Кекец”), пробам подравске и истарске специјалитете чија имена звуче једнако егзотично као што им је и укус, загубим се у уским уличицама од камена и сазнам, на пример, да се тамошње село Кринга прочуло по вампирима.
Шта вам је оставило најлепши утисак?
– Догодило се недавно, баш ту на хрватском приморју, и нешто заиста посебно – родио се дечак Авен, који је име добио по јунаку из мог првог романа „Авен и јазопас у Земљи Ваука”. Постоји ли боља, лепша и инспиративнија последица онога што радим? Ја не могу да је замислим.
О чему је реч у новом роману „Караван чудеса”, који сте управо завршили?
– Када бих покушао у неколико реченица да опишем тему новог романа, слутим оправдану бојазан да би тај скуп речи изгледао прилично сумануто. Већ на првој страници, дечак који је главни јунак бива изненада ухваћен за врат, стрпан у врећу и натоварен на мистериозна, грбава леђа. Не умем да пишем по унапред осмишљеном синопсису – мислим да би то било преудобно за мој лутајући начин делања. „Караван чудеса” је својим даљим током изненадио и мене, те нека и пут те књиге буде попут пута тајанствене колске поворке који је у њој и описан – труцкав, вијугав и непредвидљив. Излази ускоро.
Шта нас још чека из ваше радионице?
– Спремам се за нову сезону квиза „Лавиринт”, у којој ћемо од септембра нацију ставити пред још забавније пустоловине мозга. Претходна реченица није пука, латентна реклама за тај домаћи формат – то је, напротив, врло промишљена, недвосмислена, пропагандна порука. Нисам им склон, али сам сасвим сигуран да је „Лавиринт” хвале вредна телевизијска форма која промовише знање, памет, спорт, уметност и науку. Ова времена вапе за таквим путоказима.
Који дечји коментари су вас одушевили?
– Има правих бисера – од молбе да их упознам са неким од ликова из књиге (најчешће са зеленокосом Мартом), до тога да су ме, пре него што су ме видели уживо, замишљали као мудрог старца дугачке браде, који седи поред камина и, док му сенке играју по лицу, смишља приче. Једнога дана, можда ће та њихова замисао бити сасвим подударна са стварношћу.
Који рецепт треба применити да би данашњој деци књиге постале једнако занимљиве, узбудљиве и важне као чаробне електронске справе?
– То је веома важан задатак, јер деца која читају постају успешнији људи – резултат је озбиљног истраживања рађеног у Немачкој. Када прочитам нешто слично, ипак приложене податке увек покушам да преиспитам здравом логиком. Морам признати да је све наведено у том тексту сасвим логично – деца која више читају имају богатији речник, лепше се изражавају, могу више тога да објасне или опишу. На крају, моћи ће да бирају и занимања која захтевају лепршавију реторику, а таквих професија је много. Дакле, наравно да су малим читаоцима шансе и у школовању и у животу веће! Имамо ли право да им те проценте везане за успех тако рано измакнемо, правдајући се мањком времена или технолошким новотаријама? Мислим да немамо.
Који је, онда, савет?
– Дакле, драги моји, Ршума у шаке! За пажњу малишана, неопходан је само један услов – да оно што им понудимо буде занимљиво! У том случају ће деца здушно посегнути за авантурама у било којој области – књижевности, хемији, историји, сасвим је свеједно. Нажалост, важи и обратна законитост.
Да ли се временом и деца мењају, има ли битне разлике између некадашњих и садашњих генерација?
– Разлике између данашње и деце пре само неколико година су велике. Оно што је остало исто јесу разиграност и радозналост, и то не зато што су деца случајно таква – на то их тера њихов моћни мозак, да би развили све механизме неопходне за живот.
Захваљујући неким аспектима данашњице, тај круцијално важан процес је озбиљно ометан. Зато велики део енергије и времена улажем у активности са доктором Ранком Рајовићем везане за наш НТЦ систем учења. Верујем да је то веома смислен труд. На крају, због резултата и ни због чега другог, тај програм је на овај или онај начин заступљен у више од десет европских земаља.
Каква је слика наше културе и образовања, како усмеравамо младе?
– Стање је онакво каквим смо га формирали. Сасвим је наше, и ти, понекад незадовољни и нерасположени ликови у одразу огледала, то смо ми. Мислим да није ни време ни место за пуку критику или набрајање онога шта не ваља, ламентирање над околностима је у суштини чин самотровања. Увек је, заправо, и време и место за делање, у случају да стварно желимо да нешто побољшамо. Када такав став будемо усвојили као начин живота и трајно га усадили у децу и младе, кренуће и танане, готово неприметне промене. За годину дана, чудили бисмо се како смо могли да живимо окружени неким од лањских мањкавости.
Извор: Новости