Маја Бауцал васпитачица је у предшколској установи у Врбасу са скоро 30 година радног искуства и део је колектива који је први пут у историји ушао у потпуну обуставу рада, на местима где су након незаконитог рада на одређено време који је трајао и до 13 година, раднице добијале отказе.
Разлог за обуставу је то што пуних 13 година у предшколским установама у Врбасу плате касне и по више месеци, а запослени раде на одређено иако закон каже да после две године рада на одређено наступа стални радни однос.
Маја је, у подкасту Агеласт говорила о вртићима о Врбасу, али се осврнула и на то на ком су степену развоја данас деца која се уписују у вртић.
”Ја радим 29 година, а колегиница мало дуже. Ми добијамо децу која имају 3 године и само у својој групи можемо да видимо образовање у малом. Морам то да кажем, ми имамо децу с три године која не знају најосновније ствари. Ево, на пример, дете тог узраста ће прићи столу да седне и ако недостаје столица, оно се неће осврнути и донети столичицу која стоји неколико метара даље, него ће стајати и чекати да му то неко донесе.” – каже Бауцал.
Она се присећа и почетка своје каријере када је, како тврди, све то било много другачије.
”Кад смо почињали да радимо сналазили смо се како смо знали и умели, али деца су тад била много активнија, сналажљивија, продуктивнија. То гледам у пракси и могу слободно да кажем. Ево, рецимо, колегиница и ја се пуно бавимо драмским изражавањем деце. Пре 20 година изашли смо на сцену са децом од 3 године и та деца на сцени глуме САМА. Ми смо у публици, као и било који гледалац, а они представу сами износе.” – каже Маја.
Данас, како каже, тако нешто више није изводљиво.
”То су била деца од три године. А децу од три године ја данас морам да учим како се перу руке. Дете ће стати испред лавабоа и неће пустити воду. Неће ни кренути према славини, него чека. Неће узети кашику, него чека да га нахранимо. За нас је то шок. Велико разочарење и велики пад у васпитању деце.” – упозорила је Маја Бауцал.
Као другу битну ствар која је на почетку њене каријере била много боља, Маја наводи и однос са родитељима.
”Ми смо некад имали фантастичан однос с родитељима. Није био проблем да им кажемо, на пример, ми смо организовале превоз, сутра их водимо на пример у Нови Сад. То је полако постало немогуће. И ту је, знају моје колеге, оно плашење васпитача родитељима. ’Немој то, никако, не смеш, доћи ће родитељ. Родитељ ће ићи код директора. Зваће те директор на разговор.’ Временом почињу колегиница да се плаше и узмичу, а тај размак између нас и родитеља постаје огроман. Направио се јако велики јаз, уместо да будемо партнери у развоју деце. То се миц по миц померало.” – каже Бауцал.
Неки родитељи су ту атмосферу на лош начин почели и да користе, па су тако себи дали за право да улазе у собу где су деца, покушавају да праве распоред, понекад и прете, зову директора.
”То је један хроничан проблем. Мада, не могу да кажем, ми смо тај проблем на неки начин превазишли кад је била та обустава. Јер, тад смо ми затворили врата вртића и ти људи нису имали где са децом, очекивали смо револт. Али смо, напротив, добили огромну подршку од њих и поново се повезали и то с већином родитеља. Сада све то другачије функционише, много смо ми транспарентнији према њима и они према нама.” – појашњава Маја Бауцал.
Говори и о недобијању плате и мањку мотивације за рад, умору и проблемима који су се нагомилали, истичући посебно тај осећај који васпитачи имају сваки пут када им се каже да је све што су до сад радили било погрешно и да сад све треба другачије.
”Замислите ви да радите са децом на један начин и вам психолози и педагози кажу како то никако на ваља, па како тако радимо, ни случајно тако. И то нису они спори прелази, где се нешто ново убаци, нешто старо избаци. Не, то је потпуни пресек и коренита промена. Па вам објасне како треба, прођете обуку, промените начин рада питајући се да ли сте свиме што сте наводно погрешно радили нашкодили деци. Прође неко време и сад поново исто то што су вам рекли да радите, то сад никако! Не ваља, ни случајно не сме тако. И ви се онда питате да ли сте читаву каријеру све радили погрешно.” – прича ова васпитачица.
Каже да васпитачи, нажалост, све мање времена имају да се баве дететом.
”Сакупљамо новац за ово и оно, правимо спискове, восимо евиденције, шаљемо податке, а да бисмо неком доказали да смо нешто радили ми морамо стално и да фотографишемо децу. Како раде ово, како раде оно… Ја као да нисам ништа урадила, ако нисам фотографисала децу да то раде. И сад, шта? Ја треба непрестано да идем са оним телефоном да их сликам?”
Васпитачи се тако, упозорава Бауцал, баве програмима и покушавају да стигну све то што се од њих тражи, уместо да раде оно што је примарно њихов посао – васпитање.