У само два дана доживела сам два шока, као човек, родитељ, просветни радник.
ШОК ПРВИ
На једној групи просветних радника на Фејсбуку, наишла сам на објаву колегинице која објашњава да ће против ње бити покренут поступак јер је ученици дала јединицу. Два пута је прозвала да одговара, ученица је оба пута одговорила са „не знам“, и колегиница је уписала јединицу у дневник. По мишљењу психолога школе није смела то да уради, јер се на основу одговора „не знам“ не може проценити степен савладаности градива. Узгред, да је ученица остала неоцењена, наставница би морала да пише изјаву о томе зашто није оценила ђака.
ШОК ДРУГИ
Затим сам угледала фотографију објављену на Инстаграму, направљену мобилним телефоном на једном часу у једној основној школи у Обреновцу. На фотографији наставница и ученица стоје испред табле, окренуте леђима. Наставница пише по табли, док ученица у руци држи креду у висини задњице наставнице. Ђак који је фотографију направио и поставио, написао је коментар: „Набићу јој креду у чмар“. Не знам да ли је у питању ученик или ученица, али би требало да је дете у питању.
Докле ћемо да упропашћавамо децу, и ви родитељи, и ми просветни радници?
Шта мислите да постижете тим тетошењем, налажењем оправдања и изговора за сваки нерад, френетичним аплаузима за и најмањи уложени труд?
Добили смо генерације које не могу ни да прочитају целу песму коју су њихови родитељи без по муке учили целу напамет. Добили смо генерације које не смеш да питаш три лекције јер је то превелики напор за њих, већ лекцију по лекцију. Ако лењивац не пипне књигу и добије јединицу, наставник мора да му пише посебан план по коме ће учити (ваљда по реченицу недељно). Више није довољна добра стара допунска настава на којој ће се додатно појаснити градиво, већ су потребни листови и листови папира са посебним плановима, прилагођеним не деци са проблемима у учењу, него деци коју мрзи да код куће отворе књигу. Наставник који да јединицу је малтене насилник.
ПРИМЕР ИЗ ПРАКСЕ
Прошле недеље су два одељења првог разреда, и то одељења са сјајним бодовима при упису, код мене радила тест. Исто градиво, иста предавања, идентична структура теста са минималним изменама у самим примерима, али примери исте тежине. За тест и градиво које ће бити на тесту знали су две недеље унапред. Бар недељу дана раније су тачно знали како ће тест изгледати. Постојао је одвојени задатак за двојку, осмишљен тако да када бисте некога са улице позвали и објаснили му шта треба да научи, после два сата рада добио би двојку и ако никада није учио енглески. Ученици су знали да ће постојати такав задатак и знали су тачно шта треба да науче за двојку.
У једном одељењу није било ниједне јединице. У другом, од 32 ђака – 13 јединица. Када сам их питала зашто је тако, да ли постоји нешто што ја могу да учиним, да променим нешто у свом начину рада, да усвојим методе неког наставника из њихових основних школа које су се показале као успешне – одговорили су ми да нису учили. Напомињем и да своје ђаке редовно учим техникама учења, и дајем им практичне савете о томе како најбоље и најлакше да савладају градиво.
Наравно, сви су упућени на допунску наставу и наравно бар половина неће на њу доћи.
Срећа је да у мојој школи ради нормалан педагог, који не мисли да против наставника треба покренути поступак ако да јединицу.
Што се тиче другог случаја који сам навела, да је овде ишта нормално, ђак који је поставио фотографију и коментар био би искључен из школе, а родитељи упућени у Центар за социјални рад, да се мало испитају разлози васпитне запуштености и занемарености детета. Узгред, тај уличарски речник који основци тако лако усвајају, свакодневно живи у Паровима и Задрузи, код медијских миљеника ове власти, Марића и Митровића. Овлашћена агенција на то не реагује, нико не види да ту има неких проблема.
Дечији несташлуци одавно нису дечији.
Деца су нам насилна, неваспитана, не знају за ред, поштеђена су свих обавеза и одговорности, презаштићена су.
ГЛОБАЛНИ ТРЕНД
Док свет унајвеће расправља о тим „генерацијама пахуља“, о „миленијалцима“ са којима послодавци већ не знају како да изађу на крај, код нас стручна јавност о свему овоме ћути. Просветне власти упорно доносе прописе који штите најлошије и стварају охрабрујући амбијент за неодговорност, а наставник који се томе не повинује може лакше него икада да изгуби лиценцу за рад у образовању. Родитељи, с друге стране, сада већ сасвим добро знају да једна написана жалба или молба школској управи, све решава, пошто никада ниједна није решена негативно по ђака. Амерички универзитетски професори су зачуђени над појавом да родитељи студената долазе да се расправљају са другим студентима ако им попреко погледају децу. Сведоци су и појаве да студенти, када им се да неки задатак, уместо да трче у библиотеку, зову родитеље и објашњавају им шта треба да раде. Значи, ради се о светском тренду. Прецизније, о тренду који влада у Северној Америци и Европи, али без скандинавских земаља. У Русији, Кини и Индији тога нема. Ипак, важно је напоменути да стручна јавност у овим западним земљама о томе говори и расправља, анализира проблем и тражи решење. За то време, ми смо блажено несвесни постојања проблема, ако се изузме гунђање у браду по зборницама.
Одржавају се скупови о дигитализацији, уводе се електронски дневници, маше се дуалним образовањем као невиђеном цивилизацијском тековином.
Само цивилизованости нигде нема.
Децу смо успешно упропастили и ћутимо о томе.
Шта даље?
Да ли ће некоме пасти на памет да отвори широку научну и стручну расправу о овом све наглашенијем проблему? Да ли ће напокон неки министар образовања уместо менаџерисања имати визију о томе шта нам је заиста потребно, без обазирања на жеље иностраних финансијера?
Хоћемо ли почети озбиљно да се бавимо стварањем људи од деце?
Није да не знам одговоре на ова питања, али ме то не ослобађа одговорности да питања поставим гласно.
Аутор:Љубинка Боба Недић