Када се наставник сломи

децембар 23 20:02 2013

 

ЈУЖНО ОД МИНХЕНА, НАЛАЗИ СЕ КЛИНИКА СПЕЦИЈАЛИЗОВАНА ЗА ПОМОЋ НАСТАВНИЦИМА СА ПСИХОЛОШКИМ ПРОБЛЕМИМА. УЗРОЦИ ЊИХОВИХ СТАЊА НИСУ images (19)УВЕК ОНО ШТО БИ СЕ ОЧЕКИВАЛО
Михаел Глокнер почео је да личи на своје ученике: како стигне кући, баца се на кауч и буљи у ТВ. Престао је да излази викендом и да се бави спортом. Суботом и недељом би се по цео дан развлачио у кревету све док не падне мрак. Али овај наставник није лењ – он је болестан. Михаел Глокнер (чије је право име за потребе текста промењено) пати од синдрома прегоревања.
Овај четрдесетједногодишњак седи на дрвеној столици у лекарској ординацији и прича своју причу. На себи има модерну ешарпу, кошуљу на плаво-беле пруге и тамне фармерке. Повремено се насмеје и, све у свему, оставља утисак енергичне особе. Тек повремено, његов израз лица је забринут. У последње четири недеље није предавао – био је пацијент. Он се налази на лечењу од депресије у Клиници “Шон Розенек” у Прину, југоисточно од Минхена. Ова клиника је специјализована за лечење наставника са психосоматским стањима.
Сваке године, између 400 и 500 наставника јави се за помоћ, што је више него у било којој другој професији. После наставника, друга највећа група која се јавља за психолошку помоћ су полицајци, којих је стотинак годишње. Према подацима Министарства просвете и културе немачке покрајине Баварија, током школске 2010/11. године, око трећина наставника у овој покрајини отишла је у превремену пензију, многи међу њима управо због проблема са менталним здрављем. Стручњаци процењују да значајан број наставника који још увек раде има проблема са менталним здрављем, али некако успевају да се одвуку на посао.
Како је могуће да су наставници тако рањиви? Према клишеу, реч је о групи која има кратко радно време, иде кући раније и ужива у дугачком годишњем одмору. Андреас Хилерт, начелник Клинике “Шон”, истраживао је стрес у наставничкој професији читаву деценију и за сада је једини научник у Немачкој који се тиме бави. “Наставници су изложени огромном психосоцијалном притиску”, каже он: “Они стално морају да доносе одлуке и да праве изборе између бесконачног броја могућности.”
Како би илустровао о чему говори, доктор Хилерт наводи примере: “Треба ли да прекинем предавање и кажем детету које прича да заћути? И ако то урадим, који приступ да одаберем?” Осим тога, наставници константно имају осећај да немају слободно време, јер код куће припремају часове, прегледају радове… Многи од њих губе способност да се искључе и дистанцирају од посла и онда им се једног дана, напросто, истроше батерије, као што се догодило Михаелу Глокнеру.
Дванаест година Глокнер је предавао латински и католичку религију у једној школи у Хесену, а такође је радио и као саветник у школској управи. “Добро сам функционисао дванаест година”, каже. Његова радна недеља трајала је 80 сати. Чак ни на паузама није могао да се одмори, јер су колеге баш у тим тренуцима долазиле код њега на консултације. Најчешће није имао времена ни да руча.
Још један проблем био је и то што зборница у Глокнеровој школи може да прими 10 људи, али тамо их је најчешће радило много више, па су жамор и бука били увек присутни. Стишавање колега напросто није била опција. Додатно оптерећење за Глокнера било је и то што је управо пролазио кроз болан раскид вишегодишње везе. Постајало му је све теже и теже да ујутру устане из кревета. У почетку је прибегавао разним приручним решењима док није чуо да постоји клиника у Прину – и спаковао је торбе.
Хилерт каже да је Глокнер “изузетан случај” јер се јавио за помоћ свега пар недеља након што је доживео слом. Већина наставника наставља да ради између пет и седам година, док не схвате да им је потребна помоћ. Ситуација је компликованија него што се чини, јер, када наставник има проблем, последице трпе и његови ученици: наставник не успева да се добро припреми за час, има тешкоће са концентрацијом, а квалитет наставе опада.
Миранда Лист (име такође промењено) у истој је терапијској групи у којој је и Глокнер. Ова педесетогодишња средњошколска професорка је разведена и одгаја тинејџера ког тешко држи под контролом. Како би избегла тешкоће код куће, фокусирала се искључиво на посао. То јој је доносило осећај да је цењена и поштована. Међутим, почела је да се осећа изоловано, али је веровала да ће бити лош наставник ако смањи број обавеза и више се посвети себи. Дошла је у Прин како би радила на решењу свог проблема уз помоћ лекара.
Када доктор Хилерт скине бели мантил, због браде, наочара и живахних очију, лако га је заменити са неким од наставника. Откуд баш интересовање за стрес код наставника? “Моја мајка и кумови су били наставници, а моја жена је пијаниста, али такође подучава младе музичаре”, каже Хилерт. Овај лекар воли да прича о свом пољу интересовања, уз један изузетак: не воли реч “прегоревање”. По његовом мишљењу, правилнији назив за стање његових пацијената јесте депресија или анксиозни напад.
Његови пацијенти на клиници остају око два месеца. За то време прођу кроз тридесетак терапеутских сеанси, од којих су неке “скројене” управо за наставнике, док су остале применљиве и на друге пацијенте. Осим тога, похађају курсеве на којима уче технике опуштања мишића, како да одбију додатни посао и како да нађу и осмисле слободно време. На располагању су им и консултације са терапеутима, на којима могу да причају о личним проблемима.
Хилерт сматра да проблеми који су карактеристични за наставничку професију треба да буду део образовања наставника: “Редовни прегледи такође треба да буде обавезни. У многим професијама јесу, па би тако требало да буде и за наставнике.” Нажалост, за то нема довољно новца, али поједине школе у Немачкој примењују менторске програме засноване на Хилертовим истраживањима.
Михаел Глокнер је уверен да су и други наставници у његовој школи преплављени свакодневним обавезама и притисцима и да ће се и они сломити. Он наводи да је то један од разлога што врло отворено говори о ономе што му се десило. Без околишања је рекао својим колегама зашто неће радити осам недеља и где ће бити за то време. Једини који неће сазнати целу причу јесу његови ученици. За четири недеље, Глокнер ће поново стати пред таблу. Већ се опоравио довољно да га повратак у учионицу радује: “Не постоји племенитији посао него што је подучавање”, каже.
(превод са енглеског: ј. глигоријевић)

Преузето: http://www.vreme.com

  Categories:
напишите коментар

2 коментара

  1. децембар 25, 21:24 #1 Natalie

    Hoće li nas poslati tamo?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.