Критеријуми оцењивања наставника преко постигнућа ученика не доприноси да се утврди који наставници раде добро

Критеријуми оцењивања наставника преко постигнућа ученика, успеха на такмичењима, диференцијација наставничких плата према резултатима са екстерних тестирања – све то не доприноси да се утврди који наставници раде добро, а који лоше и да сходно томе буду различито плаћени, указује Иван Ивић, професор Филозофског факултета у Београду у пензији и један од аутора Стратегије развоја образовања у Србији.
Он додаје да се и друге земље суочавају са оваквим изазовима, те да му није познато да у свету постоји успешан систем којим је уведена разлика у плаћању наставника према квалитету њиховог рада.
– У законима постоји нешто што је системска грешка и показатељ незнања и непознавања образовног процеса, а то је да ће наставници бити вредновани на основу образовних постигнућа ученика. Квалитет рада наставника не може да се оцењује преко образовних постигнућа ученика, јер наставници раде у различитим школама, са различитим ученицима, дакле улазна основа је различита. Не можете успехе Математичке гимназије приписати само раду наставника, јер се врши једна висока селекција при уласку ученика у ту школу. Не можете да очекујете исти резултат ученика који потичу из породица у којима оба родитеља имају факултетско образовање и оних чији родитељи имају завршену само основну школу. Није исто ако наставник ради у великој градској школи или у школи са великим бројем ромске деце која долазе у први разред без икакве припреме – објашњава Ивић.
На питање може ли плата наставника да зависи од оцене које школе добијају на екстерној евалуацији, он истиче да је реч о систему за оцењивање квалитета рада школа, а не наставника. Указује да је настава и учење један од аспеката који се у екстерној евалуацији оцењује, али без јасних критеријума који би указали који наставници раде добро, а који не.
– Екстерна евалуације је потребна мера и добро је што је уведена, јер подстиче школе да раде другачије и да се образовним установама које не раде добро пружи додатна помоћ. Међутим, методологија процене квалитета рада школа се мора доста усавршити, пре него се пређе на награђивање успешних школа, издвајањем веће количине новца за оне установе које су боље оцењене. Треба имати на уму услове у којима школе раде, каквим образовним ресурсима располажу… – наводи Ивић.
Према његовом мишљењу, ни резултати са екстерних провера знања ученика нису ваљан показатељ квалитета рада наставника, јер се и у овом случају оцењују ученичка постигнућа.
На питање треба ли боље платити наставнике чији ученици постижу добре резултате на такмичењима, Ивић указује на читав низ мањкавости таквог приступа – од тога да у свим предметима нема истих могућности за такмичење до још једне, по његовом мишљењу, кључне ствари:
– Постоје озбиљне анализе које указују колико је систем међународних такмичења и олимпијада деформисан, јер се ученици „дрилују“ да решавају одређене типове задатака који се на тим такмичењима појављују, а не иде се на продубљено разумевање математичких појмова. Та такмичења су постала високо комерцијализована. Финансирање је пребачено на земље учеснице, због чега се дели гомила златних, сребрних и бронзаних медаља да би сви били задовољни и наставили да учествују. Општинска и републичка такмичења пате од сличних проблема. Други проблем је што ће сва такмичења бити у нескладу са прокламованим новим концепцијама образовања, у смислу исхода, стицања општих и међупредметних компетенција. Такмичења се одвијају по појединачним предметима и најчешће иду на оно што се објективно лако оцењује – објашњава Ивић.
Као једну од могућности да се квалитет рада наставника „измери“ и награди кроз плату, Ивић види оживљавање некадашњег стручно-педагошког надзора, али и увођење неких објективних параметара, каква је рецимо секвенцијална анализа часа, што је метода вредновања квалитета наставног процеса, која је успешно тестирана и примењена у пројекту „Активно учење“.
Подсећа да су се проценом квалитета рада наставника некада бавили школски инспектори, али напомиње да у овом тренутку у Србији нема ниједног надзорника који је оспособљен да врши колико-толико објективну процену рада наставника, у складу са новим мерама које предвиђају и закони и нови школски програми, а то су поменути исходи, пројектна настава, опште и међупредметне компетенције.
Он додаје да се питање квалитета рада наставника мора посматрати у оквиру шире слике, односно квалитета образовања у целини.
– Министарство просвете покушава да остави утисак да се много тога чини у образовању, али је доношењем закона, програма и слично све остало на нивоу декларација. Кључни фактор квалитета образовања је квалитетан наставник, а управо ту није остварена ниједна озбиљна мера. Није урађено оно што је тражила Стратегија развоја образовања, а то је професионализација професије наставника. То значи да наставник физике није исто што и физичар, нити наставник биологије – биолог истраживач. Као што ни лингвиста није исто што и наставник језика. Лингвиста треба да се бави изучавањем језика, а наставник било српског или страног, треба да се бави тиме како ученици да усвоје језик да би служио као основно средство за комуникацију – објашњава конкретно Ивић шта значи професионализација професије наставника.
Подсећа да је Стратегијом предвиђено формирање петогодишњих интегрисаних студија на наставничким факултетима, где би се три године изучавао предмет који ће будући наставници предавати, а две године би се учио занат.
– За оне који ће тек ући у учионицу промене одавде треба да крену, а када је реч о наставницима који су запослени, њима треба да предстоји осмишљен систем стручног усавршавања, којим би допунили знања која нису стекли током свог иницијалног образовања. Реформа коју спроводи Министарство ово питање није ни дотакла – каже Ивић.
Подршка захтеву синдиката
Коментаришући предлог платних група и разреда који предвиђа да наставници са педагошким звањима имају већу плату, Ивић каже да је систем звања у начелу добар, али уколико се дефинишу добри параметри.
– Број сати проведених у стручном усавршавању не значи ништа, уколико се не утврди да ли је оно што је научено на семинарима примењено у пракси и да ли је то дало ефекте код ученика. Рецимо, да ли је наставник успео да уведеним новинама постигне да ученици лакше савладају градиво које им представља тешкоће, да ли је увео нову методу, да ли је створио неко дидактичко средство… Дакле, морају да постоје објективни показатељи да ли има позитивних помака у процесу наставе и учења, али и компетентни оцењивачи који ће то да утврде – истиче Ивић и додаје да се слаже са синдикатима образовања који траже да сви запослени у јавним службама са истим степеном образовања треба да буду у истој платној групи.