Kriterijumi ocenjivanja nastavnika preko postignuća učenika ne doprinosi da se utvrdi koji nastavnici rade dobro

Kriterijumi ocenjivanja nastavnika preko postignuća učenika, uspeha na takmičenjima, diferencijacija nastavničkih plata prema rezultatima sa eksternih testiranja – sve to ne doprinosi da se utvrdi koji nastavnici rade dobro, a koji loše i da shodno tome budu različito plaćeni, ukazuje Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji i jedan od autora Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji.
On dodaje da se i druge zemlje suočavaju sa ovakvim izazovima, te da mu nije poznato da u svetu postoji uspešan sistem kojim je uvedena razlika u plaćanju nastavnika prema kvalitetu njihovog rada.
– U zakonima postoji nešto što je sistemska greška i pokazatelj neznanja i nepoznavanja obrazovnog procesa, a to je da će nastavnici biti vrednovani na osnovu obrazovnih postignuća učenika. Kvalitet rada nastavnika ne može da se ocenjuje preko obrazovnih postignuća učenika, jer nastavnici rade u različitim školama, sa različitim učenicima, dakle ulazna osnova je različita. Ne možete uspehe Matematičke gimnazije pripisati samo radu nastavnika, jer se vrši jedna visoka selekcija pri ulasku učenika u tu školu. Ne možete da očekujete isti rezultat učenika koji potiču iz porodica u kojima oba roditelja imaju fakultetsko obrazovanje i onih čiji roditelji imaju završenu samo osnovnu školu. Nije isto ako nastavnik radi u velikoj gradskoj školi ili u školi sa velikim brojem romske dece koja dolaze u prvi razred bez ikakve pripreme – objašnjava Ivić.
Na pitanje može li plata nastavnika da zavisi od ocene koje škole dobijaju na eksternoj evaluaciji, on ističe da je reč o sistemu za ocenjivanje kvaliteta rada škola, a ne nastavnika. Ukazuje da je nastava i učenje jedan od aspekata koji se u eksternoj evaluaciji ocenjuje, ali bez jasnih kriterijuma koji bi ukazali koji nastavnici rade dobro, a koji ne.
– Eksterna evaluacije je potrebna mera i dobro je što je uvedena, jer podstiče škole da rade drugačije i da se obrazovnim ustanovama koje ne rade dobro pruži dodatna pomoć. Međutim, metodologija procene kvaliteta rada škola se mora dosta usavršiti, pre nego se pređe na nagrađivanje uspešnih škola, izdvajanjem veće količine novca za one ustanove koje su bolje ocenjene. Treba imati na umu uslove u kojima škole rade, kakvim obrazovnim resursima raspolažu… – navodi Ivić.
Prema njegovom mišljenju, ni rezultati sa eksternih provera znanja učenika nisu valjan pokazatelj kvaliteta rada nastavnika, jer se i u ovom slučaju ocenjuju učenička postignuća.
Na pitanje treba li bolje platiti nastavnike čiji učenici postižu dobre rezultate na takmičenjima, Ivić ukazuje na čitav niz manjkavosti takvog pristupa – od toga da u svim predmetima nema istih mogućnosti za takmičenje do još jedne, po njegovom mišljenju, ključne stvari:
– Postoje ozbiljne analize koje ukazuju koliko je sistem međunarodnih takmičenja i olimpijada deformisan, jer se učenici „driluju“ da rešavaju određene tipove zadataka koji se na tim takmičenjima pojavljuju, a ne ide se na produbljeno razumevanje matematičkih pojmova. Ta takmičenja su postala visoko komercijalizovana. Finansiranje je prebačeno na zemlje učesnice, zbog čega se deli gomila zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja da bi svi bili zadovoljni i nastavili da učestvuju. Opštinska i republička takmičenja pate od sličnih problema. Drugi problem je što će sva takmičenja biti u neskladu sa proklamovanim novim koncepcijama obrazovanja, u smislu ishoda, sticanja opštih i međupredmetnih kompetencija. Takmičenja se odvijaju po pojedinačnim predmetima i najčešće idu na ono što se objektivno lako ocenjuje – objašnjava Ivić.
Kao jednu od mogućnosti da se kvalitet rada nastavnika „izmeri“ i nagradi kroz platu, Ivić vidi oživljavanje nekadašnjeg stručno-pedagoškog nadzora, ali i uvođenje nekih objektivnih parametara, kakva je recimo sekvencijalna analiza časa, što je metoda vrednovanja kvaliteta nastavnog procesa, koja je uspešno testirana i primenjena u projektu „Aktivno učenje“.
Podseća da su se procenom kvaliteta rada nastavnika nekada bavili školski inspektori, ali napominje da u ovom trenutku u Srbiji nema nijednog nadzornika koji je osposobljen da vrši koliko-toliko objektivnu procenu rada nastavnika, u skladu sa novim merama koje predviđaju i zakoni i novi školski programi, a to su pomenuti ishodi, projektna nastava, opšte i međupredmetne kompetencije.
On dodaje da se pitanje kvaliteta rada nastavnika mora posmatrati u okviru šire slike, odnosno kvaliteta obrazovanja u celini.
– Ministarstvo prosvete pokušava da ostavi utisak da se mnogo toga čini u obrazovanju, ali je donošenjem zakona, programa i slično sve ostalo na nivou deklaracija. Ključni faktor kvaliteta obrazovanja je kvalitetan nastavnik, a upravo tu nije ostvarena nijedna ozbiljna mera. Nije urađeno ono što je tražila Strategija razvoja obrazovanja, a to je profesionalizacija profesije nastavnika. To znači da nastavnik fizike nije isto što i fizičar, niti nastavnik biologije – biolog istraživač. Kao što ni lingvista nije isto što i nastavnik jezika. Lingvista treba da se bavi izučavanjem jezika, a nastavnik bilo srpskog ili stranog, treba da se bavi time kako učenici da usvoje jezik da bi služio kao osnovno sredstvo za komunikaciju – objašnjava konkretno Ivić šta znači profesionalizacija profesije nastavnika.
Podseća da je Strategijom predviđeno formiranje petogodišnjih integrisanih studija na nastavničkim fakultetima, gde bi se tri godine izučavao predmet koji će budući nastavnici predavati, a dve godine bi se učio zanat.
– Za one koji će tek ući u učionicu promene odavde treba da krenu, a kada je reč o nastavnicima koji su zaposleni, njima treba da predstoji osmišljen sistem stručnog usavršavanja, kojim bi dopunili znanja koja nisu stekli tokom svog inicijalnog obrazovanja. Reforma koju sprovodi Ministarstvo ovo pitanje nije ni dotakla – kaže Ivić.
Podrška zahtevu sindikata
Komentarišući predlog platnih grupa i razreda koji predviđa da nastavnici sa pedagoškim zvanjima imaju veću platu, Ivić kaže da je sistem zvanja u načelu dobar, ali ukoliko se definišu dobri parametri.
– Broj sati provedenih u stručnom usavršavanju ne znači ništa, ukoliko se ne utvrdi da li je ono što je naučeno na seminarima primenjeno u praksi i da li je to dalo efekte kod učenika. Recimo, da li je nastavnik uspeo da uvedenim novinama postigne da učenici lakše savladaju gradivo koje im predstavlja teškoće, da li je uveo novu metodu, da li je stvorio neko didaktičko sredstvo… Dakle, moraju da postoje objektivni pokazatelji da li ima pozitivnih pomaka u procesu nastave i učenja, ali i kompetentni ocenjivači koji će to da utvrde – ističe Ivić i dodaje da se slaže sa sindikatima obrazovanja koji traže da svi zaposleni u javnim službama sa istim stepenom obrazovanja treba da budu u istoj platnoj grupi.