Милица Лазаревић је пре четири године проглашена учеником генерације Пољопривредно-ветеринарске школе у Свилајнцу, а данас је студент генерације Пољопривредног факултета, са просечном оценом 10, и стипендиста Фонда за младе таленте. Али, за разлику од велике већине младих и изузетно талентованих студената, који маштају о Харварду или Оксфорду, послу у иностранству, Милица обећава да ће се вратити под Опленац и садити воћњаке и
Она је поручила да ће тамо „живети свој сан“.
Milica Lazarević
– Биће јако тешко, снови се не остварују тек тако, а и не можете све сами. Села замиру. Не само да нема ко на њиви да помогне, него нема ко ни да одмогне, бар путем да прође. Kолико је људи продало све своје на селу, продало земљу, оставило све, отишло у град или далеко у туђину. Воћњаци се суше, земље пате, родитељи умиру сами. Kада се врате, глог као рука порасте – поручила је Милица у свом говору на свечаној академији поводом 60 година рада Пољопривредно-ветеринарске школе у Свилајнцу, који је изазвао велику пажњу.
Kако је испричала, дошла је са села подно Опленца, преко Велике Мораве, па затим Саве све до Дунава и Земуна и Пољопривредног факултета, да се ишколује. Обећала је да ће да се врати, али не када остари и када је испије нека туђа земља.
[ot-video][/ot-video]
– Не да се вратим у своју да би ме покопали, него кад научим како својој земљи најбоље да помогнем. Моја кућа неће да опусти, у њој неће да расте коров. Нисам залуд учила о земљи и биљкама, да бих живела на асвалту – рекла је Милица.
Извор: Блиц