Ово је рана тема, која настаје када емоционалне потребе детета у периоду између првих неколико месеци и 2. године живота нису задовољене. Пошто је фаза симбиозе са мајком за дете носила превише изазова, људи са овом темом нису искусили и понели у живот толико важан телесно-психолошки осећај сигурности и препуштања у нечијим рукама и уопште у животу, осећај да имају право да само буду ту, такви какви су, и упијају негу и љубав, без нужности да било шта да ураде да би то заслужили. Они који су били намирени у овом стадијуму развоја можда неће знати тачно на који осећај се овде мисли, али они који нису ће моћи да се повежу, јер препознају колико им у животу такав осећај фали.
Цело биће особа са овом темом покреће потреба да се са неким споје и поново доживе изгубљени рај стопљености са мајком. Као јабука која је убрана прерано, тако и људи са оралном темом одрасту без да су природно сазрели, и тако део њих увек остане дечије гладан за неким ко ће га збринути, неговати, волети, подржати.
Први тип људи са овом темом пориче своју потребе (типичне реченице: „Не треба ми ништа. Могу ја то сам/а.“ ). Гаје слику о себи као независним, одговорним особама јаке воље. Када дођу у контакт са собом, осећају колико чезну за топлом утехом, олакшањем и напајањем у наручју другог, али се тога стиде и не показују. Један он начина да посредно задовоље своју потребу је да буду ту за друге управо на онај начин на који им је и самима потребно. Неће се штедети – даваће предано и несебично, са пуно разумевања и љубави. Тако ће добити делић повезаности и пажње која им је потребна, али ће се зато исцрпљивати, јер дају много, а не траже, а и кад добију – не могу то заиста да приме. И тако све док се не сломе. А онда падају у своју рупу очаја, бола и горчине.
Престају да буду свесни ичега осим своје потребе, вапе и посежу за другима на начин који уме да буде интензиван и преплављујућ, тако да други њихове захтеве одбијају или их напуштају јер се осете угушено. Тиме ове особе у себи потврђују своје основно уверење – да није безбедно отворити се и показати то своје унутрашње најдубље, јер други нису безбедни. Други одлазе. И остаје стид пред собом и добро позната болна дубока празнина. Порицање својих потреба и решеност да не траже је једини начин да функционишу у овом свету у коме никада не могу да буду намирени, где за њих нема задовољења. У везама се не препуштају и не откривају потребе до краја, не посежу за другим кад им је тешко и суштински имају врло мало поверења. Иза тога лежи страх од симбиозе – да ће се „залепити“ за другог и изгубити себе, и/или да ће други отићи.
Неће се штедети – даваће предано и несебично, са пуно разумевања и љубави. Тако ће добити делић повезаности и пажње која им је потребна.
Други тип људи са овом темом води животе који се видно врте око покушаја да их други људи емоционално намире и збрину. Очајнички се лепе за друге, али осећање с којим се често суочавају је очај – јер никада и ништа није довољно. У везама су емоционално зависни, склони симбиози, делују беспомоћно и траже од других да буду ту за њих, али рупа се не може попунити ничим што унесу. Чак и када им неко даје баш онако како су тражили.
Попуњавање рупе постаје важан животни покретач. Покушавају да спас нађу у другима, а кад се ту разочарају, прелазе на друге начине: кроз зависност од хране, алкохола, цигарета, дрога, лекова, секса, итд.
Као дете нису били нежељени, али родитељи нису могли да му се на прави начин посвете у најранијим месецима. Мајка (или примарни старатељ) је донекле топла и негујућа, али није била довољно доступна временски (нпр. због посла, брачних проблема, друге трудноће) или емоционално (најчешће због депресије или сопствене оралне теме – ако осећа да је њој толико потребно, неће моћи да буде ту за дететове потребе). Родитељи су га (углавном несвесно) подстицали да се брже осамостали и брине о себи – таква деца би чешће брже проходала, проговорила, играла се сама, били успешни у школи, тако да око њих генерално није било пуно посла. Такође, није постојала довољна усклађеност са дететом – мајка није умела добро да препозна и одговори на дечје потребе (нпр. дете плаче јер је уплашено и потребан му је загрљај, а мајка му гура храну у уста).
Ове особе карактерише суштинска емоционална нестабилност – некада су добро, јака воља им помаже да функционишу и да се држе „снажно“. А онда се истроше и упадну у стање пасивности, немоћи, депресије, зависности, безвољности, као да изгубе компас у животу. Веома тешко пребољевају растанке.
Лице и тело изгледају млађе, детиње, а неки делови тела су недовољно неразвијени. Умеју да делују слабо и нестабилно, као да су уморни и да им је потребан ослонац. Усне су стиснуте да не искажу потребу, вилица стегнута да не покажу бес, груди упале од разочарања, а дисање плитко, да би што мање осећали оно што боли. За ову тему је карактеристичан дечје тужан и молећи поглед који некада имају у очима.
Бес у великој мери блокирају, али ипак излази кроз огорченост, критиковање и иритабилност. Потребе ће изражавати жалећи се, захтевајући и кривећи друге, а често и себе. Љутњу окрећу према себи и тиме појачавају депресивни афекат. Дубок осећај бола због свих разочарања обично није освешћен и проживљен, мада умеју да плачу – али то су више површна пражњења. Изражен је страх од остављања, одбијања, одбацивања.
Бес у великој мери блокирају, али ипак излази кроз огорченост, критиковање, захтевност и иритабилност.
Све се врти око немогућност задовољења: како да осетити мир, спокој и сигурно препуштање, ако то искуство никада није
доживљено? Како да задовољи потребе, ако не зна шта му је заправо потребно? Од ускраћености која је постојала некада, настаје навика да себи ускраћују. Чак и када се труде себи да угоде, то раде на погрешан начин јер не умеју да препознају своје потребе и дају себи оно што им стварно треба.
Све се врти око немогућност задовољења: како да осетити мир, спокој и сигурно препуштање, ако то искуство никада није доживљено?
Само истинско прихватање себе са свим својим потребама је оно што ће овим особама дати суштинску снагу. Када прихвате да у себи имају дете толико гладно љубави, и науче да га сами воле, држе и понегују, онда ће се потреба, као и количина захтева за друге, смањити. На првом месту је важно да науче како да препознају своје потребе, остану са осећањем усамљености и очаја, и дају себи баш то што им треба (уместо да јуре за спољашњим спасом). Како буду истински прихватали своје потребе, смањиће се стид од тога да траже. Почеће да заправо комуницирају о својим потребама, насупрот заблуде да “ако мора да се тражи, онда то није то”.
Овде је циљ успостављање фине равнотеже у томе од кога и колико се тражи (колико могу да себи дам сам/а вс. колико да узмем од других; како се “нахранити” на више страна, од више људи и активности вс. тражити све од једне особе). Велико животно учење ће бити учење примања: да када нађу то што им заправо треба, науче то да унесу. Што буду више могли да ЗАИСТА ОСЕТЕ задовољење, дете у њима ће се умиривати. Тако ће научити да дају и примају љубав, не само да дају или само да примају, и моћи ће да остваре зрелу љубав (у којој ће другог моћи да воле целог, не као неког ко им је потребан као извор задовољења). Важан је и рад на освешћивању беса, јер здрав бес води ка развоју стабилног ЈА, одвојеног од другог, права да кажу Да и траже за себе, права да кажу Не без страха да ће други отићи, и самим тим активније улоге у односима и креирању сопственог живота.
Ране повреде су тешке за људе који их носе, али када их освесте и прораде, доносе дивне дарове: могућност да се на заиста дубок и исцељујућ начин посвети другима, осећање туђих потреба, радост у давању и дељењу, уживање у блискости и моментима потпуног препуштања другом бићу (без губљења себе), моћна интуиција, велико отворено срце и залагање за хумане циљеве.
Добри су у помажућим професијама – подучавању, психологији, неговању било које врсте, а често се посвећују и социјалном раду и активизну (због јаког саосећања према свима којима је нешто ускраћено). Себе налазе у свету речи, идеја, често су вешти са речима, много читају и имају развијене интелектуалне капацитете.
Порука која им је од других потребна: “Имаш право да имаш потребе и да тражиш.”, “Можеш да кажеш Да или Не на оно што ти нудим. Остајем са тобом шта год да одговориш.”, “Питаћу те шта ти је потребно, и остаћу са тобом док ми не даш одговор.”