Када говоримо о братству и сестринству, најчешће прво помислимо на веома блиску породичну повезаност, неприкосновену подршку и ослонац, и безусловно пријатељство. Међутим, пракса нам показује да ови односи, неретко, бивају обојени ривалством, у чијем средишту је љубомора, која може достићи и ниво зависти. Ривалство и љубомора произилазе из перцепције детета да је друго дете фаворизовано. Међу половима не постоје значајне разлике по питању учесталости ове појаве. У одређеној мери, ривалитет и љубомора су нормалне и очекиване појаве у породицама у којима има више деце, али постају проблем којим се озбиљније треба позабавити онда када родитељима не пође за руком да их отклоне и неутралишу.
Дете које је љубоморно на свог брата или сестру можемо да уочимо током игре. Оно ће бити појачано агресивно и грубо према брату/сестри, што ће показати кроз гурање, ударање, штипање, уједање, а када му се скрене пажња рећи ће да је то само део игре. Може доћи и до тога да дете постане инфантилније и врати се на неку од превазиђених развојних фаза (на пример, на ,,бебећи’’ говор или сисање палца), да постане раздражљивије, или да почне да привлачи пажњу родитеља непримереним понашањем.
Ривалство се не превазилази нужно са одрастањем. Обојеност односа негативним осећањима може се одржавати и код одраслих, формираних личности. Током адолесценције и одраслог доба, ривалство и конфликти се могу чак и интензивирати (нарочито ако сиблинзи имају различите темпераменте, начине живота, нивое постигнућа, и слично). Испољаваће се кроз оговарање, причање о брату/сестри иза леђа, такмичење ко ће наћи бољи посао, ко ће имати квалитетнији партнерски однос, ко ће пре основати породицу, чија деца ће бити успешнија, и последично кроз формирање осећања зависти (које може прерасти и у депресију!) код ,,губитника’’.
На који начин родитељи подстичу ривалски однос?
Ривалитет се формира у детињству и одржава током одрастања уколико су присутне одређене грешке у васпитању које праве родитељи. На пример, љубомору може подстицати такмичарска атмосфера. Ако родитељи поистовећују децу и усмеравају их ка истим активностима, не узимајући у обзир њихове таленте и личне склоности, очекивано је да се јаве негативне емоције код детета које је мање успешно и доживљава да је у лошијој позицији.
Затим, ривалитет ће подстицати и поређење од стране родитеља и слање порука као што су; ,,Видиш ли како је твој брат успешан у математици и ређа само петице, зар ти не можеш исто тако?!’’, ,,Зашто ти не можеш да будеш миран и пристојан као твоја сестра?!’’.
Родитељи ће неговати конфликт међу децом и у случају различитог нивоа одговорности који им придају. Одговорност треба развијати пођеднако код сваког детета, у складу са узрастом. То се односи, рецимо, како на кућне обавезе, тако и на ситуације када се деца посвађају, где треба избећи додељивање улога ,,насилника’’ и ,,жртве’’.
Млађе и старије дете
У контексту ривалства, значајно је поменути и редослед рођења. Прворођено дете може испољити љубомору када добије млађег брата/сестру, што може постати и трајан, чврсто укорењен образац понашања, под утицајем формирања уверења да је сва пажња усмерена ка беби и да се нико више не бави њиме. Дете се пита: ,,Да ли сам им ја још увек важан/-на?’’, и страхује за сигурност свог односа са родитељима. Недостатак пажње се доживљава као ускраћивање љубави, посебно на млађим узрастима када се дете још увек поистовећује са родитељима. Изјаве попут: ,,Не могу да се играм са тобом, храним бебу’’ или ,,Не можемо напоље, беба треба да спава’’ храниће љубомору. Уместо тога, боље је рећи: ,,Играћемо се за 5 минута’’ или ,,Ићи ћемо напоље мало касније’’, без стављања акцента на бебу.
Препорука је да родитељи припреме старије дете за долазак бебе у породицу. Како? Рецимо тако што ће им причати о свом детињству, својим млађим сиблинзима и њиховом рођењу. Затим, добро је упознати дете са тим како ће изгледати живот са бебом – са тим да она пуно спава, плаче, да не може да се игра док мало не порасте. Уколико међу родбином и пријатељима има оних који су недавно добили бебу, требало би дете одвести у посету код њих да осети ту атмосферу. Јако је значајно и што више укључити старије дете у припремне активности – у куповину и одабир одеће и остале опреме, у бирање имена за бебу, у уређење бебине собе.
С друге стране, кроз одрастање, код млађег детета се може развити тежња да буде као старије и да добија све оно што добија старије дете. Та појава је чешће изражена код сиблинга истог пола. На пример, млађа сестра може развити љубомору према старијој јер је старијој дозвољено да се шминка, да има већи џепарац, да остаје дуже у граду, да иде са друштвом на море.
Уколико се проблем ривалства не превазиђе кроз сазревање, и уколико су обе стране сагласне да раде на побољшању односа, није касно то учинити ни у одраслом добу. Првенствено, потребно је освестити како личне тако и родитељске грешке из прошлости, а потом радити на прихватању прошлости такве каква јесте, затим на мењању онога што је могуће променити у садашњости, те на јасној, асертивној комуникацији која није заснована на неспоразумима, претпоставкама, осудама и сарказму.
Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим